Мање позната изрека са југа Србије. Односи се на срећника, вансеријског усера, коме све полази за руком.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

U mojoj glavi živi jedan drvodelja. Pravi najdivnije lukove i drvene pregrade, rezbari neverovatne ukrase i dekoracije, a ume i da izveze pravu čipku od drvenih letvica da padneš na dupe od divljenja.

U mojoj glavi živi jedan kuvar. Kuva fantastična jela i sprema lepe kolače. Kad on nešto skuva ili ispeče, prosto ti dođe da samo gledaš i ništa ne diraš koliko lepo izgleda.

U mojoj glavi živi i jedan zidar, njegove su kule legendarne, a vitki stubovi se penju do nebesa. Građevine su mu tanane i prozračne kao da ih je pauk ispleo.

Tu živi i jedan talentovani slikar, on i još par umetnika dele studio koji su im drvodelja i zidar napravili. Odmah pored njih su i učitelj, tesar, pekar, advokat i sudija. Sa druge strane ulice živi jedan stari policajac, ali on je već pred penzijom i samo se smeška ostalima, a nikad ne viče. Pored policajca stanuje i jedna devojka, pojma nemam odakle ona tu. Samo se doselila jednog dana i ne mrda odatle. Ima punu baštu predivnog cveća.

Na samom kraju sela živi jedan vojnik pacifista, nekad je bio ambiciozan i mlad, a sad mu je samo ostala navika da ujutro porani, uradi nekoliko vežbica i pozdravi državnu zastavu. Dalje od njega, u šumici pored sela, žive par pustinjaka i dva monaha, ali oni su sasvim otkačeni i ne dolaze često u selo. Samo svrate kad je seoska slava ili neko drugo veselje.

Ja samo ponekad pozovem nekog od njih koji mi je potreban da mi pomogne. Ne umem baš da budem vešt kao oni, ali sklepam dobru drvenu klupu, sazidam čvrst ravan zid, skuvam par finih jela, nacrtam ponešto, napišem neki tekst, posadim cvetić ili voćku. Poranim samo subotom, ali ne radim vežbe jer sam len. Ponekad se i otkačim baš kao ona četvorica iz šume, ali to ne radim prečesto. Ne bih da ispadne da sam lud.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Po sistemu, šta će detetu tolke pare, retoričko pitanje koje svaki roditelj postavi sinu, kad za rođendan ili dolazak nekog rođaka iz inostranstva zabode kakav keš. Šta će detetu tolke pare, ne zna on šta je to, mi ćemo za to da platimo struju i telefon, a od sledeće plate dobiće tu igračku koju tolko želi. Posle par godina uzimanja harača od deteta, ovaj izvali o čemu se radi i seti se da je uvek bio kraljan od strane roditelja kada je dobijao keš, pa više ne želi da mu roditelji bilo šta čuvaju, ali posle par šamara da i onu ušteđevinu od 5 i 10 dinara. Neki iskusniji bebci lažu pa prijavljuju manju cifru i pola zadrže za sebe, kad konačno shvate kakve diktatore imaju u kući.

Preuzeto sa http://vukajlija.com