Pao pod uticaj droge, kao i mnogi pre njega koji sada sede na nebeskoj klupi, baš kao Pikac.
Tipovi poput njega imaju mizeran život, pun patnje i boli, ne vole društvo, verovatno zato što su nekada, kao klinci pokušavali biti deo tog društva, koje im je momentalno uručilo šut kartu bez trunke razmišljanja ili žaljenja. Od tog momenta počinju da mrze ljude, bili oni prema njima dobri ili loši. Čame u tmini, i nadaju se boljem sutra, koje po svemu sudeći po njih nikada neće doći. Eventualno, kada im se u glavi upali lampica, i skapiraju da im život polako ide u provaliju odlaze u loše društvene krugove i pokušavaju da se sprijatelje sa ljudima koji su u istoj, ako ne i goroj situaciji nego oni. Skoro svi im daju isti savet, taj da moraju probati drogu, jedino im ona može ublažiti enormnu bol koju osećaju svakog dana, što i čine, pošto ne vide svetlost na kraju tunela. No, tu nastaje problem. Više se ne mogu kontrolisati i polako se pretvaraju u ovisnike. Neki od njih pronađu društvo, pa čak i srodnu dušu, a neki dožive istu sudbinu kakvu su i mislili da će doživeti, međutim bitno je samo jedno, svi imaju isti kraj priče. Nestaju sa ovog sveta.
– Sećaš se Danija? Išao je sa nama u osnovnu.
– Naravno čoveče, kako da ga se ne sećam, lik večno bio zatvoren, nije pričao ni sa kim.
– Onda se sećaš i šta je bilo sa njim kasnije?
– Pa da, našao je boga u igli, jebiga, ali je i bogme i klinkicu našao sebi, znam da je rekao da će je ženiti. Što, šta je bilo sa njim?
– Eh, jedno je sigurno, a to je da je neće ženiti.
– Otkud sad to? Ne shvatam na šta ciljaš.
– Brate, jebiga, umro je.
Preuzeto sa http://vukajlija.com