Murakami je opcionalan, može biti i neki drugo precenjeno smeće.

Poenta su te ribe. One čitaju u tramvaju, i to Murakamija. One nisu kao ostala needukovana marva koja jebe majku kontrolorima i čita Kurir. One tiho pričaju, uvek lepo mirišu i ne grbe se dok sede. Ne prde i ne pišaju kao druga ljudska bića, toksine izbacuju kroz kožu jer je to više romantično. Ne prave nagle pokrete, ne nose cegere sa paradajzom i kese iz maksija i višnjice. Ne osećaju smrad baba koje sede do njih u busu. Pišu dnevnik i maštaju da ih plodi asistent Srednjovekovne književnosti. Gledaju kroz prozor kad pada sneg sa snuždenom „ko je ubio sve male kuce“ facom. Uživaju u nekim dalekim predelima okružene aurom pačulija i veltšmerca. Voliš ih iako ih ne znaš, a želiš da ih znaš. Želiš da znaš o čemu čitaju, o kome sanjaju, o čemu ta krhka bića misle dok čekaju tramvaj dvojku.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Sabij iz flaše to što je ostalo.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Pitanje koje postavljate kada vas neko preterano ispituje. Počne se od nekih nebuloznih, pa sve do ozbiljnijih i ozbiljnijih.

Prosto ne znaš šta te je snašlo, i pravo pitanje je zašto dotičnog zanima tvoj privatni život, a pritom se ne misli na pitanja tipa „kako ti je keva“ i „kaće se ženiš“. Ne, to su sva ona pred kojima se osećaš neprijatno, i nije lako odgovoriti.

Ali neka jebena granica mora da postoji, ali u ovakvim slučajevima ona je davno predjena i, umesto da ispitivača oteraš u kurac, ti ga uljudno pitaš da li piše knjigu. E ako na tvoje pitanje odgovori pitanjem tipa „ne, što pitaš?“ e onda mu jebite sve po spisku.

Preuzeto sa http://vukajlija.com