Ćao, ja sam Pera. Živim sa majkom i naizgled sam običan muškarac. Običan u svakom pogledu, osim u jednoj stvari. Uzbuđuju me inteligente žene. Nije mi bitno da li je zgodna, slatka, ružna ili ne znam ni ja šta bitno je da je pametna. E sada to ne bi bilo ništa strašno da ja nemam jedan problem, a problem je u tome kako da priđem takvim ženama. Jer koliko god da me lože postoji jedna sitnica koja svakoj zapinje za oko i remeti taj magični trenutak u kom bi mogli biti jedno i spoznati pravu i istinsku strast i ljubav kakvu ja osjetim kada god vidim ženu takve vrste.
Nego da se ja malo vratim na početak ove moje opsesije i probam da vam objasnim kako je sve počelo. Rođen sam u selu nadomak velikog grada u normalnoj seoskoj porodici. Nismo bili pretjerano bogati ali nikada nije ni falilo. Otac je bio vojno lice i radio je u tom velikom gradu gdje na kraju dobio i stan pa smo se i mi preselili u taj urbani kokošinjac. Bilo je to na raspustu prije početka mog srednjoškolskog obrazovanja, pa sam to ljeto provodio u upoznavanju grada i otkrivanju čari koje nudi.
Još od malih nogu želja mi je bila da upišem dobru školu, završim fakultet i postanem neko i nešto, i eto me stojim u ulici velikog grada i gledam kako san polako ali sigurno postaje java. Upisao sam gimnaziju i ostatak ljeta proveo čitajući i spemajući podlogu za tu veliku školu jer kao što znate seoski učitelj ne uči kao gradski pa je valjalo popuniti rupe.
Napokon je počela i srednja škola, na startu sam se uklopio i put ka cilju je lagano krenuo. Svaka školska godina bila je sve bolja i bolja, stanje u kući idilično a završni razred čekam kao glavni favorit za učenika generacije. Favorit je opravdao svoju ulogu i gimnazijalski dani su gotovi vrijeme je da se sprema za fakultet i da se prolazi kroz cilj koji sam zacrtao još kao mali klinac sa sela.
Upravo te godine mijenja se sve i život me šamarčinom budi iz sna koji je trajao skoro pet godina. Planovi za fakultet se stavljaju u drugi plan, otac ne dozvoljava da sramotim njega i njegovo časno oficirsko ime te me šalje na služanje vojnog roka.
Nesretan ali bez želje da grizem ruku koja me hrani pristajem i lagano se spremam da postanem muškarac i zreo građanin društva. Fakultet može da sačeka dvije godine taman da odmorim od silnih knjiga. U kasarni dobijam lokaciju za služenje i u trusnom kamionu krećemo da učimo braniti našu domovinu.
Vojska kao vojska sve je isto kao što je ćale pričao, ne pomaže ni činjenica da je oficir jebu me kao i čobana koji se iksićima potpisao na ličnoj. Trpim i gutam sva iživljavanja i brojim dane do kraja nestrpljiv da se vratim u civilizaciju i nastavim tamo gde sam stao prije godinu dana.
Taman sam pomislio da je gotovo, preguraću još par dana i idem kući ali jebena sudbina opet pronašla način da se poigra sa mojim životom. Šalju nas u Bosnu, kažu da su nas za ovo spremali ali da nisu ni sanjali da će ovako brzo da se desi. Počinje jebeni rat i svoje školavanje nastavljam na prvim linijama fronta pucajući na dojučerašnje drugove, silujući dojučerašnje drugarice…
Jebi se sudbino nisi mogla bolje od ovoga, i dalje sam živ pregurao sam sva sranja.
I dalje volim obrazovanje iako sam izgubio sve šanse da završim fakultet. Stojim pored gimnazije u šinjelu pokojnoga oca i čekam da upoznam onu pravu. Zvonilo je za kraj nastave zauzimam poziciju u haustoru i čekam. Izlazi još jedna usamljena intelektualka. Srce mi ubrzano lupa i počinjem da gubim kontrolu, pada mi neki mrak na oči i više se ničeg ne sjećam.
Sutradan se budim u stanici. Komandir koji je inače kućni prijatelj pokojnog ćaleta a i kućni prijatelj keve otkako je ćale umro stoji i ponavlja mi priču koju slušam kada god se nađem ovde.
„Dođavola Pero zapamti da ti je ovo poslednji put da te vadim iz govana, sutra ćeš tako naletiti i na moju ćerku gade jedan bolesni. Goni mi se s’ očiju dok se nisam predomislio!!!“
Gledam ga tupo bez namjere da mu kažem bilo šta, kada već zna da šta god mi urade ja ostajem isti. Nisam ja kriv što intelektualke idu u gimnaziju i što nemaju ni osamnaest godina. A nisu ni one krive da se razumijemo.
Jednostavno ljudi moji dragi ima nešto u inteligentim ženama što me strašno loži.
Mora da je neispunjen dječački san u pitanju, a možda sam samo još jedan manijak ko će ga više znati?
– Dobro veče Tijana.
– Dobro veće čika Pero.
– Kako je bilo u školi vidim gimnaziju si upisala.
– Ma čika Pero šta da vam kažem škola kao škola, ju čika Pero zašto mi to pokazujete?
Upomoooć!!!
Čika Pero znate da mi je otac komandir u policiji pustite meeeee….
Preuzeto sa http://vukajlija.com