Usisivač – 70 decibela (dB).

Pneumatska bušilica – 100dB

Grljenje zvučnika na det metal koncertu 125dB

Trajna oštećenja – 140dB

Ležanje na mlaznom motoru pod punom snagom – 145dB

Naslonjeno uvo na sačmaru, pre nego što ti raznese glavu – 160dB

Fizički najači mogući zvuk – 194dB

Razmaženo dete u avionu – 200dB

Postoje trenuci i mesta kada je ok zadaviti majku i nejač. Mesto je avion, a trenutak je kada počne da ti šutira sedište uz dernjavu. Nije mi nikad bila jasna ova veza između dece i aviona, ali mislim da ima neke veze sa nadjačavanjem između motora i derišta.

Možda nikad niste leteli. Možda nikad niste doživeli ovo. Možda trenutno mislite šta ovaj decomrzitelj kenja. Imao sam i ja vaše mišljenje kad sam slušao priče. Ali onda mi se dogodilo. A kada se dogodi, to je to, ne možeš da kažeš “Majstore, stani da izađem”, ili još bolje “Otvorite čas prozor imam da izbacim nešto”.

Sedela je neka žena, red iza mene. U krilu derle-beba; u sredini derle cirka 2 god; kod prozora, direkt iza mene, derle cirka 3 god. Beba se drala i slinavila još na ulazu. Srednje zgebče je počelo da kmeči kod poletanja. Najstarije je sačekalo 15ak minuta leta, pa se pridružilo, uz zdušno šutiranje mog sedišta i povremeno prebacivanje svoje male balave štrokave ručice preko moje glave.

Okrenuo sam se i pogledao ženu. Dobio sam pogled nazad tipa: “Pa, nije moje krivica, deca su”. Reko sam joj da ih smiri nakon jedno pola sata ovog mučenja. Gledali su je svi oko mene. Bolela je pička. Stjuardesa donela dečurliji neke igračke, bojanke, cucle, čokolade, zvečke, na kraju je red izgledao kao onaj tor za decu. Nije pomoglo. Drali su se, šutirali, bacali zvečke i slinili konkretno ceo put. Momenta kad je sleteo avion i ugasio motore, prestali su. (Otud teorija o natpevavanju sa mlaznim motorom). Izašao sam napolje, ispred aerodroma su nešto renovirali. Stao sam, zažmurio i slušao umilni zvuk brusilice, da se smirim malo, da ne bude nagli prelaz na tišinu.

Nije joj smetalo. Čini se i da nije prvi put letela sa ovim drekavcima. Čini se i da neće stati sa razmnožavanjem, dok jednog dana jedan pilot i putnici ne reše da je bolje za čovečanstvo da se lepo zakuca avion u zemlju. Za bolju budućnost. Znate kako nekad avioni padnu sami od sebe? Kapirate povezanost?

I na sve to, “Nisam ja kriva”.

Jesi, kriva si, kvočko jedna. Usrala si ovaj svet onog dana kad si rešila da se razmnožavaš i da svoje razmažene satanske iskote ubaciš u avion. Tvoji maleni anđelčići, jedno drugom do uveta. Pizda ti materina, treba ih izbaciti iz aviona, da vidimo da li anđelčići stvarno mogu da lete, kad ih već nisi spakovala dole u kavez sa ostalim životinjama. Mada… Šta su pa životinje skrivile?

Neke ljude treba kastrirati.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Da nije možda kurčina ? Ona izlapela, mlitava i matora.

Euforija povodom Srpske Nove Godine je negde u rangu sa euforijom prilikom čišćenja tavana ili cepanja drva. Daj da to skinem s’kurca i da se završi januar. Da izvine svevišnji, srbin sa većim entuzijazmom proslavlja katolički Božić nego SNG.

Zašto ? Pa upali TV, gleda „Sam u kući“ ili tako neko dečije sranje koje ga podseti na mladost, svuda se priča o tome. Nestrpljivo se čeka kad će onaj pravi Božić da se pokaže šokcima kako se slavi rodjenje Hristovo.

I onda kreće ŠOU. Nova Godina (medjunarodna), repriza, repriza reprize, klanje prasadi, Badnji Dan, Božić, drugi dan, Sveti Stefan. Holesterol i pritisak plešu valcer po telu. I taman čovek sebi kaže „Odmaram do Jovanjdana, taman ću da regenerišem jetru, izbacim toksine i ko čovek se odmorim“ kad dolazi ona, uber smaračica.

Preuzeto sa http://vukajlija.com