Вечита дилема кладионичара, који нису сигурни која од ове две методе им је до сад била мање баксузна. Обично се појављује код оних кладионичара, који играју 5 тикета дневно (минимум!), али често не заобиђе ни ове са мањим степеном заражености. Наиме, познато је да су многи играчи сујеверни и да сваки од њих има неки начин призивања среће. Неки имају своје срећне оловке за испуњавање листића, неки мисле да ће им срећу донети то што циркају вопс док гледају текму, а неки полажу своје наде у семенке и кикирики. Покушаће све живо само да на крају пљуште говна по њима. Има и оних који мисле да ће имати више среће ако уплате тикет на шалтеру код добре рибе, док гроб риба доноси несрећу на нивоу црне мачке што прелази пут. Дакле, у мору тих “ритуала” се налази и ова дилема: пратити или видети на крају шта је било? – питање је сад. Већина њих често мења мишљење о томе који избор ће им донети срећу. Нервирање им не гине, шта год да изаберу.
Гледајући са прозора кроз дурбин вожд прозбори срдито: “Шта ради онај Добрњац, ‘уста га јебем?!” Војвода Јаков га гледа смешкајући се у брк.
– “Па пошаљи Стеву бећара на лево крило, говедо једно неопевано!”, настави вожд да се нервира, иако је само питање времена кад ће Турци бити потучени до једнога.
– “Затвори пенџер, Ђорђе, бије промаја.”, војвода Јаков покушава мало да му скрене пажњу.
– “Пенџер, пенџер… Јеб’о те пенџер! Имаш српску реч прозор, мани ме с тим турско-чобанским речима.”, одбруси му вожд љутито.
– “Добро, онда затвори прозор, брате. Уби ова промаја. Богами уби.”, замоли га војвода још једном.
– “Боли вас опозиционаре, да простиш, курац.”, затвори вожд прозор, те настави: “Немате власт, али нисте ни одговорни.”
– “Како нисмо, па ово је и наш устанак!”, на то ће Јаков. “Не разумем што се тол’ко нервираш, Ђорђе. Поцепаће их наши јунаци к’о Младен сланину.”
– “Хајд’ у пизду материну, сад ме насмеја право.” кроз смех ће вожд. “Ма нервирам се… зашто – ставио сам педес’ дуката на овог Стеву бећара да ће да побије више од двадес’ и шес’ и по’ Турака, а данас му нешто слабо иде војевање.”
– “Ау! Ниси треб’о то да играш, црни Ђорђе.”, одма’ му рече Јаков.
– “Што, море? Па у форми је још од самог почетка буне.”, погледа га вожд сав зачуђен.
– “Повредио се ‘номад кад је Хафис-паша навалио на њихову чету. Једва стоји на леву ногу.”, објасни војвода Јаков апсолутно стручно као Горчин Стојановић.
– “Ма шта велиш? Како то нисам знао, о јеб’о ме коњ!”, раздера се Црни Ђорђе громогласно. “Ех да сам знао, не би’ га ни луд ставио на ‘артију.”
– “Ја ти предлажем, ако дозволиш, да не гледаш то више. Само џаба кидаш живац. Ја сам неки дан узео лепе новце, а нисам никако глед’о шта се дешава. Тако се ваља.”, мудро му даде савет Јаков. Свака му је ка’ Горчинова.
– “Којекуде, хајд’ да пробам. Можда ми се тако боље посрећи. Даће Бог!”, понада се вожд да можда ипак није све изгубљено.
– “Него да опалимо ми партију шаха?”, предложи војвода ноншалантно.
– “Ма да, бре! Таман да убијемо време док они не заврше.”, трљајући руке сложи се вожд.
– “‘Оћеш црне или беле?”
– “Чекај, ти Црног Ђорђа питаш да л’ хоће црне ил’ беле?”, приупита вожд војводу гледајући га као крава мртво теле.
После само 5 минута војвода Јаков направи шах-шех. Црни Ђорђе тад обори све фигуре, преломи таблу о колено, те узе белог краља, стави га на пањ и осече му главу.
– “Шах-мат.” вели он Јакову, те опет узе дурбин и отвори прозор.
Preuzeto sa http://vukajlija.com