Девојчица у разреду у коју су, ако је лепа, сви неко време потајно заљубљени и плаше се да јој приђу, а ако није, онда је се плаше јер може у зубима да их носи и тешко њима ако нападну некога кога она узме под заштиту. Тренира рукомет, кошарку, карате, или женски фудбал. Одбојку или тенис никако, то су женски спортови без контакта.
Није се карминисала ни испробавала мамине салонке, она је играла фудбал са дечацима у крају и тукла се са њима често побеђујући. Дечаци цене код ње што је неустрашива и ОК друг, што не кмечи сваки пут кад је неко штипне, удари или само задиркује, као што раде остале девојчице. Никад не носи хаљинице јер су непрактичне. Обично је она та са којом се прво пољубе или имају прво сексуално искуство. Кад се у пубертету заљуби, не може дуго да крије емоције, одлази право код њега да му то и каже. Не вреде упозорења другарица да се “то тако не ради, да не треба она прва да приђе и да осваја, мушкарци су визуелне животиње и ловци, мора да се дотера и да им привуче пажњу, да они њу пожеле и да крену у лов”. Иде срцем на терен и главом кроз зид, због чега је онај у кога је заљубљена избегава и сажаљева, а она и даље покушава, надајући се да ће га искреношћу љубави освојити. Прва зове, шаље поруке и оправдава га кад јој не одговори уместо да одустане.
Схвата да су исте оне мале цмиздравице завртеле памет другарима који су их пре тога исмејавали или презирали. Сада им она служи само као раме за плакање и тетка Савета која ће им као ортакиња из женског угла рећи како да освоје дотичне шипарице. Женственост је на цени, а oна остаје у запећку. И даље се мушки држи и прави се да је све то не погађа, сама је, али уздигнуте главе. Ако се у познијим годинама несрећним случајем загрејала за неког од својих најбољих другова, одбацује понос и спремна је да постане “другарица за испомоћ” кад год је потребно, али овога пута лажући о својим емоцијама и правећи се да ни њој, као ни њему, то ништа не значи, сећајући се тинејџерских понижења.
Preuzeto sa http://vukajlija.com