Zadnji deo seoskog dvorišta u sklopu domaćinstva.
Obično se ne primeti odmah po ulasku u dvorište, jer od pogleda je skriva neka pomoćna zgrada ili štala.
To je jedna nedefinisana površina koja podseća na baštu, ali ipak ne zaslužuje taj naziv. Nije da nema voća i povrća u njoj, ali ne retko je to samo eksterijerno skladište za zaboravljene stvari.
U gradu se za tu namenu koristi tavan ili podrum, a ovde je slučaj da na raspolaganju imaš ponekad i pola hektara prostora, sa kojim možeš da radiš šta hoćeš…
Svaki krš koji se nađe tu, dobije svoju namenu.
Stara lada special može poslužiti za itekako funkcionalan kokošinjac, a od kamionskih guma odlični bazenčići za prasiće…
Prerađenim uljem od rakovice kad premažeš tarabu, neće ti više pasti na pamet da je preskočiš u novim pantalonama.
Za domaćina, bašča je nešto poput kreativnog centra ili velikog igrališta za odrasle.
Tamo se rađaju nove ideje, a i psihički se osećaš bolje, izolovan od svakodnevnice. Često domaćin ode u bašču sa kofom za vodu, a vrati se bez nje, sa parčetom nekog zarđalog lanca, koji je kao fabrički napravljen za budževinu koju pravi danima.
Prisustvo vezanog dodž-a je obavezno, zbog mogućih nenajavljenih posetioca.
Svaka bašča mora da ima dobro skrivenu osmatračnicu, kao video nadzor za nadgledanje dvorišta i komšiskih bašči. Pošto najveći deo dana domaćin provodi tu, pod izgovorom da “ima neka posla u bašči”, on zapravo kontroliše funkcionisanje domaćinstva i protok žive materije u komšiluku.
Nema šanse da komšinica Rada dok okopava luk, ne bude snimljena!
Dući po ko zna koji put zazvoni mobilni sa skrivenim pozivom, dok preko tarabe šatro razmenjuje neki insekticid sa Dušankom…
Ne postoje dve iste ili slična,
svaka bašča je druga priča!
– Dobar dan, jel tu Mile?
* Ta otkud znam. Otišo je jutros u bašču, ceo dan ga nema, ni ručao nije…
Idi tamo pa ga traži… i reci mu da dođe odmah, jer ja više neću podgrevati pasulj!
Preuzeto sa http://vukajlija.com