Floskula koju uglavnom koriste poznate ličnosti kako bi ubedile “obične“ ljude, a i sebe, kako im slava nije udarila u glavu i kako se nisu ni najmanje promenili od kad su postali popularni. Keš, besni automobili, pičke na izvol’te, ma ništa od toga na njih nije uticalo da se transformišu u Čarli Šina, već su i dalje ostale iste one mirne i nenametljive osobe koje su i bile kada su otišli iz svog malog periferijskog grada u potrazi za srećom i boljim životom.
– Možemo li da počnemo intervju?
– Jao, čekaj sekund… Samo da naručim kafu… Ostao sam jutros do 5 u Teatru brate, Mia pevala, razbio sam se kao Ejmi Vajnhaus u Beogradu, a još sam trening imao u 8, znači glava mi k’o bubanj državne lutrije Srbije. Mile. Mile bre! Daj meni jednu gorču i gospodinu novinaru šta pije.
– Mineralnu vodu, hvala.
– Uzmi bre nešto jače, ne boj se, ja plaćam sve, znam ja da ste vi novinari sirotnja. Ko bre sirotinja, daj pet karata! Ahahahahah, znaš taj film? Mnogo vrh brate.
– Da… Nego, da krenemo.
– Stani, zvoni mi mob. Jao, ona ribica što sam sinoć ‘teo da je zveknem. Šta sad oće? Proš’o brzi voz srećo, nema kod mene cile mile Kitić, hehe. Ignore. Eee, tako… Ae, sve okej, pitaj.
– Dakle, krenimo od početka. Rođeni ste u Krnjevu. Tamo ste i načinili svoje prve fudbalske korake, zar ne?
– Ma da, nego to moje Krnjevo nema fudbalski tim, selo k’o selo, njive i livade. E, zato odem ja u Veliku Planu i tamo me registruju u Moravu. Ne u reku, nego u fudbalski tim, haha. Odmah se videlo da sam daleko talentovaniji od onih ljombera, gledali me skauti Ofk-e, pa nastavim karijeru tamo, da bih posle godinu dana prešao u naš najveći klub. I eto me tu gde sam sad.
– Da li se još družite sa drugovima iz detinjstva?
– Da. Video sam ga baš pre jedno tri nedelje. Popili piće, ja častio naravno.
– Naravno. Postali ste popularni praktično preko noći. Traže li Vam autogram na ulici kad Vas vide?
– Ma traže, traže, kako da ne. Ne samo to, uzmu mi ponekad i klupski šal, dres, kapu. Još samo fali kuću da mi uzmu, što bi rekla moja prijateljica Ceca Ražnatović, hahaha.
– Pa prija li Vam ta populanost?
– Znate kako, ne mogu reći da ne prija. Ali ja i dalje čvrsto stojim sa obe noge na zemlji, ne zanosim se previše, sve što sam postigao u životu, postigao sam jer sam bio uporan i skroman i nameravam takav da ostanem do kraja života. Čekaj sekundicu. Mile! Aj leba ti daj mi onaj moj viskić da malo pročistim grlo i ako možeš preparkiraj mi BMW-a na gazdino mesto, jebu me oni komunalci svaki dan.
Preuzeto sa http://vukajlija.com