– Jebem ti cement, kurac ćemo mi da istovarimo ovaj kamion, ovo sunce upeklo samo tako!

– Zdravo živo.

– Ooo, gde si Mišo, najjači čoveče u Srbiji?

– Hehe, evo me. ‘Oće li?

– Ma nešto teško ide, sitni smo mi za ovo, treba nam jedan takav da istovarimo kamion, a ko je ovde najjači ako nisi ti.

– Samo da skinem majicu.

– To, care, imaš pivo od mene.

– Ma ništa se ne sekiraj, sad ću ja ovo časkom da izbacim.

– Baš smo te pominjali pre neki dan Jova i ja, kažem ja njemu da nosiš po dva džaka cementa k’o iz pičke, on kaze da nema šanse.

– Pa dobro, Žile, jeste Miša jak, ali opet je dva džaka puno, mi jedva jedan podignemo zajedno.

– Ko bre ne može, je l’ ja? E sad ćeš da vidiš. Hop!

Dvadeset minuta kasnije

– Mišo, alal ti vera, stvarno si sila od čoveka.

– Stvarno, Mišo, uverio si me da si najjači čovek, a rekao bih i najmudatiji.

– A to drugo nije, izgleda da mi je izašla kila.

– Тата, ово је мој нови дечко. Зове се Чедомир.

– Ово?

– Буди пристојан, тата!

– Је л’ тебе синко изела нека, да простиш, болештина па си ми се тако усукао?

– Не, господине. Такав ми је метаболизам, али и слабо једем, да будем искрен.

– Слабо једеш? Е па ‘ајде онда да тебе таст на’рани к’о господина. Спремио сам џигерице у скрами, сиду лече.

– Ја сам вегетеријанац.

– Вегетеријанац? Сад ми је све јасно. Е слушај ме добро! Такав ми нећеш у кућу, јебеш ми матер, а нити ће моја јединица у твоју. Поред, колико-толико, живог зета ја да зовем комшију да ми помаже кад кољем свињу?! Е опрем, нема!

– Тата бре!

– А ти, пиле татино, уместо неког руменог у образима да ми нађеш, ти ми доводиш овде овог логораша. Види га бре какав је к’о подгрејан леш! Глупа си на мајку, да знаш.

– Је ли идемо, Вуче? Већ је пола девет, требало је још у осам да будемо тамо. Мурат устаје рано, није се зајебавати.

– Крени ти, ето мене, само да калибришем самострел. Е, а види и чекркли-челенку би ваљало улаштити. Хм.

——————————-

– Ало, куме? Где си ти, човече? Сви чекамо, Мина је већ изгрицкала вео и пола френча, матичар нас пожурује, брката ујна ‘оће да поломи седишта!

– Овај…. Почните ви само… Ето мене…

– Шта да јој ставим на прст, јебем те у главу? Где је прстење?

– Е, види, куме, овај… Знаш оно синоћ кад је стриптизети истекао термин? Можда се не сећаш, тад си засп’о у туш-кабини. Е, били смо скроз декинтирали, а мали Гуги запео да јебе, па да јебе. Па смо заложили прстење.

– A?

– Не брини, ево сад сам у златари, ту сам за секунд, отежи мало са „Да“ и све океј.

– Šta misliš da javimo kućama da nam je u firmu up’o terorista i da nas drži k’o taoce?

– Ako si ti zdrav… Kakvi teroristi?

– Ma bre, samo tako kažemo a zabijemo se u Tečni raj do ujutro, kapiraš? Da se Vlasi ne dosete!

– Lako bi ja sa Vlasima, al šta da radim sa onom Bosankom sa papilotnama, što će me dočeka kod kuće?

Nisam ja kriv što sam nezaposlen. Treba država duradi nešto.