Da mi je samo da prislonim patku na onu njenu čavku, pa nek’ mrem…

Dok sam prelazio ulicu, pažnju mi je privukao čovek se zaboravio pred semaforom. Trubili su krvoloci iza njega, kao da je on tu nešto kriv. Tek neki minut pre toga, radnica u apoteci je ustala sa radnog mesta i zvanično objavila da je kasa zatvorena. Zaključala je radnju i otišla, poklonivši mi pre toga lek protiv kašlja po koji me je supruga poslala. Nju zatičem ispred zgrade na biciklu. Nije na poslu jer je bolesna, ali zaštno nije ni u krevetu. Draga? Kaže da joj ne smetam sad, šalje mi poljubac. Taj ožiljak na kolenu je iz vremena bežanja iz škole sa dečakom koji se zvao Miloš, ili Milko, ne sećam se tačno, uvek je tu priču prekidala na pola i menjala detalje. Verovatno zaboravlja. Svakako, uplela joj se bila noga u lanac ili tako nešto… Gore u stanu, deda sedi u fotelji i gleda Zvezdu. Nikad veću suzu nisam video. Deda? A da mi pričaš opet ono kad ste išli u London? Ćuti deda… Tetak u kupatilu prebacuje razdeljak u levu stranu. Ovo već ne sluti na dobro.

– Tečo, opet ti? Pa šta tetki da kažem čoveče?

– Kaži šta hoćeš. Idem i tačka.

– A šta ćeš kad te nesudjena bude pitala znaš li koliko je prošlo?

– Šta koliko je prošlo, neka je prošlo. Znam koliko je prošlo. Deset proleća je prošlo. Da, u prolećima brojim. Ko ti to? Muž, a? Već muž? A šta si govorila onda, šta? Ček, šta sam ja govorio? Jesam, neka sam, ništa ne bih ni promenio. Sve i dalje mislim. To je jedino što sam ikad rekao a za čim ne žalim, iako me sad boli kao cela šuplja gornja vilica. Neka je prošlo! Znam da je prošlo… Znam jer za mene nije. Kad te proleće mimoidje, ništa ni ne teče. To je ništa, tih deset godina. To je deset puta nula. Ovo je moje mesto, jedino ovde mogu da budem i ja se ne mičem odavde. Ne, ne znam kako se to zove u psihijatriji. Znam koliko je prošlo! Eto tako ću da joj kažem.

– I tvoja je?

– Već je ona moja, neznalice! I ja to ne zovem tako.

– Nego kako zoveš?

– …

– I ti ćutiš, a?

– …

– A da mi učiniš nešto?

– Idem.

– Dobro, ideš, ali da odložiš to za par dana, za mart recimo, kad otopli još malo, dodje pravo proleće, a? Nije mart daleko. Čekao si deset god… proleća, možeš još deset dana? Čisto da staneš na loptu i da uradiš kako valja.

– Misliš?

– Sto posto, videćeš. A i deda se napio, moramo da ga odnesemo u krevet. Eno ga u fotelji, opet sanja kako potpisuje za Zvezdu umesto da ide u Nemačku..

– Случајно сам сазнао да имаш другог. Ко је он?

– Мани ме тих глупости! Идем да окопавам башту а ти се јави кад се отрезниш и дођеш себи.

– Стани, курво! Нећеш отићи док ово не расправимо! Све знам! Имам и доказе!

– Онда добро! Истина је! Ти ионако никад ниси код куће, ништа те не занима, не свиђам ти се више …

– Ко ти је тај са ким ме вараш? Да ли га знам?

– А што је то битно?

– Само ми реци да ли га знам?

– Деца су његова! Уствари Лука и Дејана су сигурно његови а за Сару не знам, можда је и твоја!

– Да ли ја тог човека знам?

– Он је имао хепатитис Б али не брини, није нам пренео. Тестирала сам се а и тебе сам тајно тестирала – негативан си. Сећаш се кад сам ти тражила да даш крв, наводно за мајку моје колегинице …

– Само ми реци да ли га знам?

– Пре тога морам да ти признам да онај новац што смо штедели за викендицу није на чувању код моје маме. Дала сам му све паре, прокоцкао их је али вратиће кад буде имао.

– Да ли ја знам тог човека?

– Не знаш га! Никад га ниси видео! Није из Београда, живи у Алексинцу! Упознали смо се на стручном семинару ‘на Палићу, 1995-те!

– Онда добро. Крени полако да се пакујеш и јави мами да се враћаш код ње а за децу ћемо видети шта ћемо. Ја одох на пиво па на фудбал.