Čovek ogrezao u grbavljenje. Padobranac specijalizovan za sahrane i daće. Da se razumemo, nije on loš čovek – žao je njemu preminulog, rodbine i sve to. Doduše, ne poznaje pokojnika lično. Ni iz viđenja. Dobro, nije nikad čuo za gospodina. Prvi put se susreo sa njegovim podacima na banderi. Preciznije, na čitulji zalepljenoj selotejpom na banderu. Došao je samo da popije koju čašicu za pokojnikovu dušu, da pojede nešto od muke i da pozajmi koju cigaru da ga prođe nervoza.
– Izvinite gospodine, možete li doći napolje na kratko?
– Ovaj, khm, može. Naravno, može.
– Moram primetiti, ovo je treća sahrana ove nedelje na kojoj Vas vidim.
– Khm, khm. Ovaj, khm, khm. Pardon, zagrcnuh se. Ste sigurni?
– Dobro pamtim lica, siguran sam. Nego, hteo bih Vas nešto priupitati, ako nije problem?
– Pa znate, ovaj, možda je slučajnost. Ja, ovaj, znate…
– Ma ne brinite gospodine, i ja sam greškom ovde, ako me razumete (::namig:: ::namig:: uz suptilan ubod laktom u rebra). Nego, posle ove sahrane, ima jedna i u Cara Lazara, ako se ne varam, ali sam zaboravio broj.
– Pa što ne reče ranije rođo! Smorih se živ, nema čovek sa kim da normalno popriča na ovim sahranama. Svi skenjani u tri lepe. Vidim ja da ćemo se mi lepo družiti.
Preuzeto sa http://vukajlija.com