Укратко, ако сте читали „Песму леда и ватре“ или, сада већ гледали „Игру Престола“, посматрајте Миријево као оно, са разлогом неистражено ледено пространство иза Зида. Када зима дође, доћи ће одатле.

Нашироко, у питању је опасна, егзотична и неистражена област на тромеђи брда, реке и гробља. Такав положај носи са собом старословенско предсказање у коме јасно пише да ће свако ко се насели, ороди са неким одатле или, не дај боже, роди на Миријеву бити осуђен на пропаст, лудило, и хиљадугодишњу борбу са локалним варварским племенима, зверима, несигурним путевима, читавим чопорима кучића самоубица, тзв. „кужним смрадом из паклених дубина“ и, наравно, зимом.

Миријевски мушкарци су тихи и наизглед смирени. Деле се на старије, стамене и једносмерне, који цео живот посвећују црнчењу да би њихов иметак био најприметнији у племену, и млађе, још увек неукаљане судбином, али са видним проблемима са координацијом у ходу, разговору и смеху, чудном затвореношћу узрокованим угледањем на старије и прагом толеранције који би, ако би био икада прекорачен, вероватно пореметио ротацију Земљине кугле.

Миријевске жене имају сличну поделу, али су у начелу компликованије. Већина жена је такође стамена и знажна у куковима и гузици, генетски усклађеним под вишедеценијским теретом снажних мушкараца. Ту су и оне друге, тање грађе и ширих погледа на остатак света, које живе гледајући другачију већину, која им усађује непобедиви страх од приклањања тој већини. Заједничка црта свих миријевских жена је понашање слично малим крзненим ловцима самотњацима, као што су мунгоси. Миријевска жена пажљиво осматра и приступа околини и потпуно неприметно нестаје из ње. Поседују савршено погрешно схватање емоционалних процеса и било какво инсистирање на разуму изазива агресиван дефанзивни механизам у надутој хипофизи миријевске жене. Таква ситуација може, на штету домаћинке, довести до рафала неразумљивих и неповезаних речи, ставова, узвика и питања који сами по себи наводе другу страну на одустајање.

Временски услови и годишња доба су на Миријеву пуни аномалија. Зора и сутон су готово неприметни због целодневних рефлексија светлости о Лешће, гробље које претећи посматра целу област. Миријевски пљускови мењају боје кровова. Стални ветрови звижде Чајковског. А ко преживи све то, доживи Миријевску зиму.

Миријевскa зима је јединствен пример микроклиме у свету. Истраживачи су годинама водили читаве експедиције са погрешном опремом за топло време, да би их дочекало минимум тридесет центиметара снега, прегладнели вукови и разнобојно звериње незабележених размера. Миријевска зима деценијама инспирише многе велике књижевнике, као што су Исак Асимов и Х.Г. Велс, а прича се да је чак и Франц Кафка провео месец дана заробљен у једној Миријевској земуници у којој је, у духу атмосфере конципирао читаву трилогију за „Процес“, али је због финансијских разлога одустао и скратио све на једну књигу.

Како је технологија напредовала кроз године, данас имамо сателитске и инфрацрвене снимке Миријева, и нема више потребе за експедицијама и трошењем људства на опасне, понекад самоубилачке подухвате. Ипак, још увек има адреналинских зависника и лудо храбрих радозналаца. Чак толико да је реализовано неколико аутобуских линија, крцатих сулудим душама, огрезлих у смраду, адреналину и нервози која се може сећи ножем.

Аутобуси се неретко враћају потпуно празни.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Dominacija, igrač više. Tvojih pet minuta. Dobro, možda ne pet, ali dva sigurno. Dva minuta u kojima hokejaši beogradskog Taša mogu da nabiju Ajkule iz San Hozea na njihovu trećinu. Dva minuta u kojima osećaš da su ti mudašca dovoljno velika da ribu u lice nazoveš „pičkom“, profesora „kolegom“, a direktora „čirovitim kurcem u šlafroku“. Dva minuta u kojima Ognjen Amidžić postaje Džoni Dep, drinka bez filtera se puši kao kubanska kohiba, a Merak pivo gustira kao suvi martini sa španskom maslinom. Dva minuta u kojima se ljudima predstavljaš kao Baja, Zajebani Baja.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Све већи феномен модерног времена. Последњи бастион одбране ортодоксних пијандура, штипача меснатих гузова средовечних конобарица, самотњака и боема.

Место које је у широком луку избегавано од стране хипстер момчадије која се чешља на урбано, третира браду препаратима за негу косе, прави лајт-шоу блицем мобилног апарата док клабингује и даје Јована Цвијића за пиво од 0,3.

Женска чељад је пак згрожена масним стољњацима, заговњаним вецеима, ласцивним коментарима на рачун свог изгледа од стране задриглих гостију али превасходно чињеницом да су таговање и остали облици фејсбуковања отежани услед недостатка вајрлеса.

А и окле вајрлес у кафани у чији је једини комад технологије 21-ог века телевизор у боји са додатком телетекста? Свакако и више него довољно сложићете се, размажена клинчадија слободно нек се педерише по клабанама.

Preuzeto sa http://vukajlija.com