Nekad davno, cipele u kojima si došao iz vojske su bile posljednje upozorenje za ženidbu. Dok one traju ima nade da ćeš se oženiti. Kad se na njima pojavi kakva falinka, odlijepi se đon ili šta drugo, to ti je, bato, drugi žuti.
Takvo vrijeme bilo, ženio se čovjek za rana, da se izrode čeljad, skući kuća , uveća imanje, nabave košnice. A ne ko danas, te hoće karijeru, te dobru platu, te stan na gotovo, te mnoge druge pičke materine, nema vojske nisu ni cipele što su bile, a lakše se i oženiti, nema više tih pravila, imaš DUGA TV SAT i BN MUSIC pa šalji poruke dok ne nađeš štogod… Nekad do tridesete pola tuceta djece ispiliš, što svoje što komšijine, patiš se dok ne stasaju,al’ da vidiš onda kako kuća cvjeta. Neki se ženili prije vojske, neki poslije. A ovi što su poslije imali su rok. Dok ne poderu te iste cipele, inače ostaše stari momci, a oni mahom završavaju čekajući prilike od zbora do zbora, od kosidbe do kosidbe, i rijetko im važi stara izreka „ko čeka taj dočeka…
-OOOOOOOOOOOOOO DOOOMAĆINEEEEEEEEEEEEE!
-Ne deri se međede, šta si se uživio u filmove Zdravka Šotre, nije niko ovdje gluv, imaš zvono na struzi pa povuci da prostiš! A to si ti sine, ‘aj ulazi šta si se okačio na strugu jadan ne bio!
-Đe si dide, šta mi radiš , kako junačko zdravlje?
-Nikako, kako će biti, sve me boli kad radim vazdan, eto nekidan iznio par vreća šljiva iz njive, crko k’o ker, odem onom doktoru, on samo viče nemoj slano, nemoj masno, nemoj piti, nemoj pušiti, pa ko još more raditi na paradajzu danas, serem mu se u zanat njegov. Grozdana, došo mali, daj rakije, pristavi kavu!
Ide baba, podvila maramu ispod koljena k’o Rafael Nadal, i to preko trenerke, pruža smežuranu ruku i tu zglob zavijen maramom, nikad nisam shvatio da li joj to stvarno pomaže…
-O đe si janje moje, šta ima, dobro si se sjetio babu obići, neće baba jos dugo, patim se vala k’o Kristos, evo vidi sva sam u zavojima?
-Evo baba došao malo u šljive…
-Ma jebo šljive, dosta mi za pekmeza da imam. De ti babi reci, ima li šta na vintu?
– Pa onako, nađe se.
-Znači nema. Oja jadna sam ti i kukava, neću praunučad dočekati a taki momak, mlad visok, jak, školovan. I ne jebe ništa. CCC.
Upetlja se i did…
-Dede ženo ne kukaj, idi tamo vidi kavu, i ponesi pekmeza kad ti šljive ni za šta drugo i ne trebaju, pa ćemo uz čašicu pekmeza proeglenisati. Nego, mali, baba je u pravu, trebaš gledati ženiti se , vakat ti je, nemoj da bude „ sjetila se Prda kuđelje uoči svete neđelje“.
– Znam , dide, ali gdje da ja to dovedem, nemam stan, nemam posao, ni kučeta ni mačeta.
– Sine, ti tačno nisi krug oko lijeske sastavio!Kako bolan nemaš, prebroj stabla i dulume paš vidjeti imaš li, to ti je i previše za početak. Ja nisam imao ništa, samo stare vojne cipele, ali malo pomalo, kljucaj tamo, iskopaj ovamo, odrastoše i djeca i eto, nakupi se imanja.
-Znam dide, ali neće nijedna na selo.
-PA NORMALNO DA NEĆE KAD JE TRAŽIŠ NA KURSU LAMBADE, JEBEM TI SUNCE ŽARENO. Eno Stane Vojinove, nekidan na zboru, mlada, jedra, ma ja bi je sad zaskočio, ne fali joj ništa i ona se školovala pa ostala na selu, sve zna k’o kakvo muško, bistra, šta joj fali, nego ti pamet u glavu i samo metaniši za Stanu.
Eh, evo i rakije, spucamo po koju da potrujemo gujane, i da ideš tresti to šljiva, kad ne treseš ništa drugo.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
