Narod. Ali onaj najzatucaniji i najjadniji. Glupo, a voli da soli pamet više nego kuvano jaje za Vaskrs. Osnovni životni moto im je nešto između „Da komšiji crkne krava„, „Ako ne znam ja, ne zna niko“ i „Od ovog ne može gore, vataj se broda da pravimo čamac“. Nesposobni da vide dalje od svog nosa, eventualno sagledaju širu sliku makar na lokalnom nivou, izdali bi i rođenu braću i sestre, a majku prodali za sitne pare, samo da bi otvorili sebi neka nova vrata. Karakteriše ih žestoka ljubomora, nemogućnost prihvatanja tuđih uspjeha (sem Đovakovih, njega slave umjesto krsne slave otprilike), te nesposobnost da se stave u tuđu kožu. Ali najviše od svega ih karakteriše grickanje.
Kad imaš sitan zub ne možeš da odgrizeš ništa, samo da grickaš. Ali to ide polako, lagano, prvo malo podbadaš, smekšaš meso, onda lagano praviš usjeke, već nakon koju godinu kreću da se prepoznaju tragovi zuba, onda i navikne onaj koga grizu. A kad osjete da se navikao, onda krenu da grizu. Svom silinom. I nikad ne prestaju. Nikad.
Stoka krupnog zuba kad odgrize, odgrize muški. Da se zna majku mu, da se poznaje ožiljak godinama, ako rana zaraste. A ako je od onih što ne zarastaju, da podsjeća.
Sitan zub slabije grize, al’ može više puta na jedno mjesto. Dok jednom ne ode sve u tri pičke materine, pa se izgubi i ono malo duše…
– Milisave, dobio nam komšija sina, de ćeš po komunalce?
– Jebe mi se za njega. Kad već ima sve što hoće, može i jednu kaznicu od 50 evrića da plati.
– Ali Milisave, znaš li ti koliko je on radio da bi sve to postigao?
– I za to me boli kurac. Da sam i ja…
– Ali nisi Milsave. Pomiri se s tim.
– Boli me kita, ja moram da radim sutra, on nek se veseli u dogledno vrijeme.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
