Sanjao sam plavog slona od hiljadu tona…Probudio se, sav mokar, ustanem navijem one masirače ispod kreveta što držim mjesto antifriza, doručkujem, popijem šćaćom još jednu, odem namirim blago, i lagano, neradni je dan, lijepo vrijeme svratim malo kod Bate u kafanu tamo isti ko i ja…

-Dobro jutro, ljudi, srećna rađa, kako je? Brko, daj meni , daj njima.

-Jebem ti mladu nedlju jesam ti sto puta rekla da me ne zoveš brko, moram se i ja jednom udati, ne vjerujem da se ijedna zadržala k’o ja ovdje.

-Dobro izvini, uzmi i sebi štaš piti, i pristavi jaja i kobaja tamo negdje oko dva, prodao sam tele, neće me ni Žandarmerija izvući odavde, osim ako ne dovedu Amadeus da mi svira.

I krenulo je rolanje, neumorna Rada je sukala brke i donosila, sve po instrukcijama, gotivila nas k’o da smo u hotelu Bate Buturovića, pokoj mu duši. Kad negdje oko osam zupade brat Boro, veli imaju Braća Lekići u Monaku, ode i on, stigla plata na brenti a došla nova konobarica… Ja sa njim u kola, did pod točkove pjan k’o sova ušara, veli stan’te djeco ja ne smijem babi ovakav na oči.

I otisli mi. Kad u Monaku imaš šta i vidjeti, auto do auta , jedni grcaju drugi riču, do ušiju nam dopire omladinski hit „Čke beogradske“ u interpretaciji pomenutog dvojca, sa jakim basom, i bez ženskih volaka… Ušli smo, stola ni za lijeka, ozvučenje probija i od kamena u bubregu pravi šoder, vidim padoše neka dvojica u povraćotinu i priđošmo za astal, sve kako treba. Dolazi konobarica…

-Zdravo momci, kako je čika Milorade, šta ćete?

-SEDAMDESETDVIJE PIVE.

-Da neće biti puno?- reče navlačeći očima na dida.

-Mala ne prdi, ja tih malih kurčića mogu popiti puna kolica, donesi to kad ti momci kažu!- dobi je baja na iskustvo.

Nije bilo puno pive al se puno pripišalo… Ja u muški, sve zauzeto, a meni nije više bešika onih godina k’o nekad, šta ću kud ću, ja u ženski, skika vriska, vidi seljačine đe piša te vaki je te naki je, taman kad sam najveći pritisak nabio, neki ždral istetoviran iza mene poče se kostriješiti na me sa onom nedovršenom frizurom, pokušavao ja njemu objasniti da nisam mogao durati, al’ kakav, ni da čuje. Krenu me lola gurati s leđa, ja opomenem on opet, ja opomenem on opet. E svez’o ja ponos, pa kad sam ga tljano nama’ ga sorio. Poče vriska onih curica, ovaj dole leži k’o uboden, i mene panika uhvatila, gledam oko sebe, da mu udarim šamar -dva da ga povratim, one vrište „ajoooj ubi ga evo pop’o mu se na prsi“, uzmem skinem lavabo pa da ga polijem vodom ne bi li jadan došao sebi, utom uđe neki isti k’o ovaj što leži, iskolači oči i on misli da sam ga ubio, a ovaj stvarno k’o mrtav. Ja pokušao objasniti:

-Nisam nedilje mi neg dlanom ga udario.

Uteče, a ja iz klozeta k’o šlogiran, ispričam didu i brati, a vidim i ovi spremaju hajku sve reže prema nama, veli did:

-‘Ajte djeco, ja ću braniti odstupnicu, da budem k’o Stevan Sinđelić, ‘ajte sokolovi.

Mi na vrata…

MA ZAR DIDA OSTAVITI!!! ROKAJ ROCAAAA !!!!!

I na dušmane : Buč Kasidi, Sandens Kid i Did…