Eh, to nije bio običan sportski rekvizit, to je bio statusni simbol. Mi smo, tih sedamdesetih i osamdesetih godina, mlatili po lopticama za stoni tenis komadima šerploče, obloženim sa obe strane tankom nazubljenom gumom, kupljenim u paru, u prodavnicama “Sport” , u tankoj providnoj foliji i sa jednom lopticom gratis, ponosno smo ih nazivali reketima i pokušavalli da iz njih izvučemo maksimum od minimuma kontrole loptice koji su omogućavali, tek toliko da rezultat u meču ne bude u potpunosti prepušten slučajnosti. Sanjali smo da imamo pravi reket za stoni tenis, onakav kakav je imao klinac iz Beograda koji je dolazio kod babe na raspust, drug iz odeljenja kom tetka živi u Kanadi ili komšija čiji ćale je privatni autoprevoznik (a to je, u to vreme, bilo garant visokog standarda, višeg, barem, od nivoa niže srednje klase kom smo svi mi ostali pripadali).

A bili su tako lepi, tako meki, tri puta deblji od naših tiganja, očigledno pravljeni po naprednoj švajcarskoj tehnologiji. Debelo drvo, pa sloj nečeg sunđerastog, verovatno jestivog (jer ništa ne može da izgleda tako meko i kremasto a da nije ukusno) a preko svega toga lepa, glatka, debela guma koja je, apsurdno, bocke imala sa unutrašnje strane (godinama sam živeo u uverenju da naši reketi zapravo imaju grešku u proizvodnji i da bi bili barem upola bolji samo da neki radnik nije stalno pogrešno okretao gumu). Pa onda drška, fino obrađena i obložena mekom i prijanjajućom plutom. I na kraju, po ivici glave reketa, zalepljena traka, ukrašena suptilnom šarom ili ispisana slovima nama nepoznatog značenja, koja je poručivala da tamo negde mora da postoji neki moćan, bogati, raskošni svet u kom ljudi mogu da priušte da i reket za stoni tenis izgleda kao,…pa teško mi je da nađem poređenje jer je zapravo taj reket služio kao mera kvaliteta drugih stvari.

I kad bi se naše ruke umorile od vibracija koje su naše daske proizvodile u sudaru sa lopticama (neverovatno je da onako mala i laka loptica može toliko da protrese ruku kada se udari na odgovarajući način), uši od praskavog zvuka sličnog zakivanju eksera u labav lim a duše napunile frustracije od uzaludnih pokušaja da lopticu pošaljemo u željenom pravcu, izmolili bismo naše moćne prijatelje da nam na trenutak pozajme svoje rekete, te da terapeutskim delovanjem mekoće udaraca, floptavog zvuka koji su proizvodili i savršene kontrole zalečimo rane.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

То уопште није сленг, не знам ни да ли је реч, али сам га родио па га волим ко мајка Човића.

Чичољ је посебна врста гадног чиче, израз ми се сам наметнуо када сам на улици приметио појаву једног јадног старог чике, храмао је на десну ногу а на леву је такође храмао али мање, обувен у скореле слепљене вунене чарапе преко којих је навукао балетанке модел леда књажевац, за једну од пета закачио му се целофан од папирних марамица па га вуче, распале панталоне са отвореним шлицом из кога вири оседела пубична вегетација, уместо каиша конопац а на дупету свеже усрано аутентичним и сертификованим говнетом, жута монт јакна деорисана помијама и боранијом из народне кухиње, флаша блоковаче што вири из џепа, комад леба виси са браде тип амфилохије, не мрва него комад, на брковима скорели траг слине и плетена капа на глави, и такав мени хоће да приђе, једном господину и мастеру шумарства па каже

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Biser. Ispaljena glupost. Artefakt intelekta.

Preuzeto sa http://vukajlija.com