Зарасло паперје на лицу ћосе. Она разређена брадуљица, отприлике волумена маслачка, прилично неугледна али зато џикља на све стране. Запуштенција.
Канда су се обе главе умориле од борбе за превласт и потом склопиле договор да исфурају исту зурку у знак примирја. Источњачки мудрац хаику мастер фазон, a у верзији прилагођеној поднебљу – бруцош на богословији.
Када је реч о мотиву за такве моменте, a jeбига, обично је то одраз невештог настојања појединца да се прикаже у нешто мужевнијем издању, пуко надање да ће посред саване напрасно нићи џунгла, упркос прилично скромном растињу на располагању. Резултат је, свакако, сасвим супротан очекиваном – испада смешан, па и исмејан, такорећи бива пајцем.
Дакле, тачно да га посадиш на мотку и попајеш паучину њиме.
Е, а што се етимологије тиче, скубеж је у Србији средњег века представљао кривично дело чупетања браде међу завађеним геацима, што пружа идеалну подлогу једном модернијем тумачењу – тим пре што баштиник такве фацијалне фризуре заиста изгледа као да је пао у немилост генгу разуларених себара и завршио очерупaн.
– Ммммм волим ја своју ванкицу бонбоницу, ђидо ђидо к јарцу из пећине…
– А да се ти ипак обријеш мало, а?
– Шта фали мала, зар не волиш кад брци жаре?
– Под један – стигла ми је тетка из Црвенке, тако да се нећеш тог леба најести свакако. Под два, тај ђаконски скубеж, голица јебено, а притом изгледаш к’о чубакина ђана.
– …
– Евентуално други слот, али данас баш пуштам боју, па ако ниси гадљив, навали. A сад правац купатило и поткреши мало те лијане, висе ти тарзанчићи од пајгле што си књофао сабајле.
Preuzeto sa http://vukajlija.com