Исконски капитализам у души нашег човека, пониклог на тековинама комунизма и пароле „туђе нећемо своје не дамо“. Најискреније схватање власништа и капитала као јединог вредног ако је искључиво у личном власништву, било да је у питању особа, ствар, или непокретност.
Село Кљајићево, лета господњег 2007.
мама: Јачеее! Ах!
тата: Уаох!
син: Силази са моје матере! Силази! Шта јој то радиш?!
мама: Аајмее, срамоте!
тата: А не би сад сиша’ са ње ни да је моја, а не твоја!
—————————————————————————
– Вечерас ћу обући ову хаљину.
– Откуд ти то?
– Џорала сам се са Милицом. Ја сам њој дала онај плави комбинезон.
– Заувек?
– Ма не, само за вечерас, да не идемо увек у истом.
– Јој сине, чувај то боље него да је твоје! Немој да је залијеш вином, па да морамо нову узимати.
– Хоћу, мамо. Не бих је боље пазила ни да је моја.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
