Поређење које најближе одређује неописиво мноштво људи. Настало је из необјашњиве заљубљености простог народа за читањем црквених календарчића што попа донесе кад дође да свети вод’цу.
Сваки Божији дан је резервисан за неког, такозваног ситног свеца. То су они написани танким црним словима. Не тако ретко, деси се да су у исти дан смештена и по три-четир, јер забога, нема дана кол’ко има ситније’ светаца.
– И ето мене у пола седам испредпоште, ко сова сам уст’о да би дош’o пре свију. Али ђаво никад не спава. Прц, испредпоште људиии ко ситних светаца. Цео дан стај’о, а пензију не стигох да подигнем. Јебем ли им крушну мрву! Дедер онај лавор, не могу до вецеа сад да се гегам.
– Мршћи деда, има још ћивота у теби! Пази само како ходаш, немој ко онда кук да сјебеш. Помог’о бих ти, ал осто још само Нексус да срушимо, не смем да ризикујем партију.
Preuzeto sa http://vukajlija.com