– Što si zlovoljan?

– Ukrali su mi kola. Al’ nije u tome stvar. Ovo bi trebalo da bude zemlja gde možeš da ostaviš kola bez straha da će neko da ih obije, opljačka ili odnese. Kod nas su i lopovi lopurde, ako ništa ne mogu, izbuše ti gume, jer sram te bilo nema se šta ni ukrasti od tebe. Navikao sam ja na to sve, nije problem, i nisu neka kola, nisam lud da kupujem dobra kola, sve i da i imam neke pare. Ha! Eto. I da imam pare, ne bih smeo da ih trošim.

– ‘Oćeš jafu?

– Hvala.

– I šta ćeš sad? Napisala sam ti pesmu. Bila sam sama kući, sa Verom, ali nije htela da se druži sa mnom, pa sam pisala.

– Daj da čujem.

– Ne mogu, stidim se. Drugi put.

– Daj.

– Ne – e.

– A što, je l’ bezobrazna? Možeš da je cenzurišeš.

– Nja nja, nije. Jednostavno ne može. I šta ćeš sad?

– Sa čim?

– Pa sa kolima, ludo. I državom? I jesi odlučio da li bi voleo da imaš puno para ili ne?

– A to… Pokriće osiguranje. Daj mi još jednu jafu?

– Ne dam.

– Zašto?

– Potrebna mi je.

– Onda mi pročitaj pesmu.

– Koju pesmu?

– Onu koju si mi napisala.

– Ne može, već sam ti rekla. Evo jafa. Ne mogu više.

– Ti si sebična ponekad.

– I ti. I Vera. Ona je tako sebičan pas.

– Ona je pas.

– I ti si.

– Izrecituj mi pesmu.

– Ne znam je napamet.

– Idemo da je uzmemo.

– Ne možemo, Vera je zlovoljna.

– Oraspoložićmo je.

– Kako?

– Reci da si joj napisala pesmu.

– Aha, je l’ da? Kao tebi? Hoćeš još jednu jafu?

– Hoću.

– Jafu ili pesmu?

– Jafu.

– A pesmu?

– Uopšte i nema pesme, je l’ da?

– Nema.

– Nema veze.

Izlazim nasmijan iz „Bonela“ i kroz zadovoljan osmjeh pjevušim „Saki Saki Sale kupi mi sandale“ dok gledam novu akviziciju na mojim stopalima kako mi namiguju Bemine cipele od 64 konvertibilne marke i u tom trenutku presječe me ljupka faca žene koja mi je strah od odbijanja dovela u stanje gej aktiviste na saboru Krajiške pjesme u Drvaru, praviću se da je ne vidim ipak sam joj bio nebitan poput Brakusove emisije, nece skontati …

-Ljubo, Ljubo! Zar me ne prepoznaješ, stani ej, to sam ja, Milijana!

-Mrš! Odabi oda me.

-‘Aj bolan Ljubo, nemoj biti na kraj srca, nije sve tako crno.

-Kojeg srca, aždajo, srce si mi pojela uz kavu umjesto ratluka. I nije sve crno, naravno da nije, vidiš da se na meni vijori plava košulja k’o dres Lacija na Fernandu Koutu. Postao sam upravnik pošte i sad me zovu Ljupče, od milošte. Aaaa nije Ljubo više na šalteru…

-Svaka čast, drago mi je zbog tebe baš.

-Ne seri nije ti drago, boli te pička za mnom. Znaš da sam zbog tebe pokušao izvršiti samoubistvo pečatom, svu sam glavu izraubov’o, i sad imam ožiljke po glavi piše 70267 ZADNJA POŠTA BARAĆI. Jedva sam preživio kad si se poigrala sa mnom, pjesmu sam ti napis’o bio. Kravo jedna.

-Nemoj me vrijeđati, nisam to zaslužila, i kakvu pjesmu nedilje ti?

-Finu, u tri strofe, sve se rimuje, i sad je držim u fioci kad god mi je teško pročitam da vidim da može gore uvijek.

-Pa dobro, vidim preživio si, hehe.

-Jesam, i to Mileva mi donoslila krompirušu, na kockice krompir rezan, u med se stvara.

-A ko je Mileva, eto vidiš da si se snašao, nadam se da je bolja od mene, da te utješila.

-Nebitno ko je, bolje od tebe poljevalo za pitu pravi, a u svemu ste iste, i ona me sjebala načisto, postao sam alkoholičar, nisam za gaće na guzici imao koliko me sjebala. Pitu nisam mogao prežaliti.

-Ajooj pa nije valjda, a nisi ti alkoholičar ti si boem, to je nešto drugo.

-Srećo, boem se ne upišava u gaće koje nema, bio sam na dnu.

-Pa dobro, izvukao si se, oprem dobro.

-Jesam, našao sam Miru, mala k’o violina, ekonomiju završava, radi tu u kafani kod Brzog, neće bude roditeljima na teretu. Skačem na nju ko Adam Mališ, u dvije serije po 45 minuta, nekad i u sudijsku nadoknadu uđem. Šta je, ne vjeruješ? Skačem skačem. A ti kako si?

– A tebe kao interesuje?

-Tako sam odgojen , da brinem za druge.

– Pa dobro ni meni ne cvjetaju ruže, znaš bila sam…

– Zapravo ne interesuje me, ali nastavi pokušavati, ko se dimom ne nadimi ni vatrom se ne ogrije, aj dug ti uz put…