Najpoznatiji brend sportske linije artikala Industrije obuće Beograd i jedan od simbola inflacije devedesetih. Predstavljao je loš pokušaj replike Reebok patika, koje usled embarga nisu mogle da se nađu u slobodnoj prodaji, izuzev po kojekakvim bioskopima adaptiranim u bazare, ili po nekim zabačenim tržnjacima. Eventualno možda u Čumiću. Ali zato je Reabak mogao da se kupi na svakom koraku.
Odlika ove obuće, pored izuzetno kvalitetne plastike na kojoj se nije štedelo pri izradi, bila je neverovatna sposobnost da se pri većim vrućinama đon stopi sa asfaltom i tako onemogući pravovremenu reakciju prilikom bežanije, ukoliko ovu kopiju tupavi lokalni skidači patika pomešaju sa originalom. Takođe, specijalna mogućnost se oslikavala i u paničnoj evakuaciji đona od ostatka patike pri samoj pomisli da se eventualno šutne lopta, davajući novu dimenziju reči „sport“ iz prvog pasusa. Zbog tog inovantnog biorazgradivog materijala, danas, na žalost, ne postoji čak ni muzejski primerak ovih gilja.
I na samom kraju, jedina donekle pozitivna stvar u vezi sa patikama su upravo ta dva promenjena slova u nazivu, jer su predstavljala savršen razlog za lupanje šamarčine napaljenoj klinčadiji, koja ima rodbinu u Švici i original žuti Reebok Pump na nogama, nakon što oštrog oka i sa podsmehom prokomentarišu da nisi kupio original.
– E, brate, dobre ti tike!
– Ma uzeo u Obući na Muharu.
– Dobre su, keve mi.
– Ono. Jes’ da nisu oriđinale, ali lepe su, jebeš mi sve.
– Ma da, ne provaljuje se uopšte.
– Toti Žemka. Još samo da odem do Staklenca, da nađem neku Lotto trešu i ima da budem gospodin čovek.
Preuzeto sa https://vukajlija.com
