Sećanje Vuka Draškovića na početak bombardovanja, na Deveti mart, na pad Krajine, na atentat na Đinđića, na bilo koji važan datum iz novije istorije, šta god da se obeležava, voila, izvlači se Vuk iz plakara staroga da da svoje sećanje, viđenje i sud, da bljucne po koju anegdotu u velikom intervjuu na sedamdeset strana, da nam kaže konačno istinu o svemu. Sigurica novinarska: pozvati Vuka, a Vuk dokon čovek, što da ne, penzioner, šćepan šćekić, žena radi umesto njega, a on kući sprema njoke, pa ima vremena, dok meša Vojislava Mihajlovića na tihoj vatri da drobi o raznim temama, iz prve ruke, kao učesnik svih tih važnih događaja.
Pričanje Vuka sastoji se uglavnom od toga da je on uvek bio mudriji, staloženiji i pametniji od tadašnjih vlastodržaca i savetovao je vrlo mudro i Miloševića i Đinđića i Tita i Dražu, ali oni su bili ludi i malo na svoju ruku pa ga nisu slušali i cap eto što mi najebasmo, a uz to Vuk je ipak nekakav književnik pa zna da složi priču, ubaci neki skeč i neku osrednju publicističku mudrost u rangu Vanje Bulića pa to njegovo trtljanje zaliči na nešto zaokruženo i kao taman jedna kuglica domaćeg rafaela da uz kafu klizne niz grlo prosečnog čitoca nedeljnika Nedeljnik, Vreme, Nin ili Duga, dobro ne Duga.
– Sećam se, taman Spasoje Krunić i ja da sprečimo bombardovanje, našli smi neku četničku vezu do Reganove sestre od tetke udate za majora Muškatirovića, dogovoreno bilo sve, samo da se uđe u Zagreb, ma na jedan telefonski poziv bili smo od toga, kad Sloba, a na NJEN nagovor, pozva me u sred noći i reče: ma ne može to tako Vuče, kaži joj tamo da hoću da i Temišvar bude srpski i oću i izlaz na Egejsko more, pa da pričamo uopšte o pregovorima i ova Reganova tetka, kad to ču, šta će, slegne ramenima, ne veruje i poče da nas maže: ma vi Srbi ste lud narod, ma niste vi ludi, luda sam ja što radim s vama uopšte, te ovo, te ono, te znam ja vas to u kući imam, te ovakvi ste te onakvi, a Spasoje i ja samo ćutimo i gledamo u pod, u šare na tepihu, ja nogom ispravljam one rese eda bi je smekšao malo, bradu gladim, perut joj sa zelenog kompletića tarem i po neku dlaku skinem, i kad završi ona, neprijatna tišina zavlada samo Spasoje cijuknu vazduhom kroz šupalj zub, i ja onda prekinem to i rekoh: eh tetka Regan ne zamerite, al tako vam je to sa Srbima, lud i dobar dvoja kola sa senom teraju, nego da vidimo mi naš poso, ko na košenje zakasni, iz kačice kusa sira, ako me razumeš tetka, namig, namig, daj da se ne zajebavamo, i ona se zamisli pa reče gosn Vuk, shvatam, pa vi ste jedini mudar Srbin koga znam osim Novaka Đokovića i tu ti ja nekako isposlujem da Šipovo pripadne Republici Srpskoj.
Preuzeto sa https://vukajlija.com