Чин потенцијално опаснији од потписивања кредита у швајцарцима и непромишљенији од пуштања Кирбијанаца гајби.
Једна наизглед безазлена и ноншалантно изречена реченица, коју си изустио у тренутку еуфорије, утискује се у меморију младунца попут жига у тексашко говедо. Јер та мала бића памте. Додуше, селективно: пре би армадила научио да се сети да опере руке пред ручак, него дете. Добро, армадило нема руке, него оне рожнате шапице, али поента је јасна. Е, а када је обећање у питању, ту памте ко слон на гинко-билоби. Не мора то да буде неко право обећање, оно стриктно „обећавам, тако ми бог помогао“ или „часна пионирска реч“ (салутирање у козарачком стилу – песница о слепоочницу). Јок. Довољно је поменути у неодређеном облику „за неки дан“, „следеће седмице“ или слично. Замка је склопљена и отпор је узалудан. Дете се претвара у продавца животног осигурања, чачка те и подсећа нон-стоп. Ако не испуниш, пуко си. Уништио си поверење и брдо неких мамбо-џамбо фројдовштина и чуда.
Зато, боље пази, не дозволи да те симпатични гремлини наговоре да их нахраниш после 12 сати, тј. обећаш им, осим ако си 100% сигуран да можеш то да одрадиш/купиш/наместиш/истестеришеш. Или родиш.
Упозорен си.
– Тата, тата, ено га Фурбииии! Рекао си да ми купиш!
– Е, рекао сам „по недељи би требало“.
– Али, прошла је недеља.
– Није ми још био други део плате… Чекај, колико оно би.. Аууу, бокте шес иљада, сине, оћеш сладолед?
– Фурбииии.
– Е, чуј, имам лом неких рачуна, да ти не објашњавам. А Фурби праве Кинези за 5 долара и ваљају га за масну кинту. Ево: сладолед и киндер јаје и гормит!
– Фур-би.
– Пу јебем ти. Може чек, госпођо?
—————————————————————————————-
– Е, тата, када ћеш да ме водиш у Зоо-Врт? Да видим лава?
– Једног дана.
– Кадкадкадкадкадкад?
– Рррооооаааррррр!
– Мамице, татица ме плаши!
– Раћо, шта радиш бре то здететом?
– Ништа, ништа, играмо се лава.
Preuzeto sa https://vukajlija.com