Mistična savitljiva podloga sa koje se pravi potencijalni odraz ka košu sopstvenog uspeha. Figurativna trambolina koja svojim korisnicima pruža latentnu ali idealnu mogućnost da preko njene neupadljive ali skokovite površine odskoče u visine sopstvenih karijera. Nezaobilazan i pomalo mistifikovan termin kada je ambicija rendom homo-sapiensa u pitanju. “Mistifikovan” jerbo pomenutu dasku može predstavljati apsolutno bilo šta; od slučaja do slučaja zavisi da li će to biti, na primer, pozicija jednog kopir-majstora ( onaj što kopira; prim. prev.) u mnogoljudnoj kompaniji čiji je pravac poslovanja obično nepoznat njenim zaposlenim ali dakako “ima neke veze sa export-importom”, šalter dimenzija 2×3 metra za potrebe javnog sektora koji – ukoliko se preživi – obično vodi u nešto veći radni prostor ( 4×3; prim.prev.), ili polni ud pretpostavljenog, direktora ili debelog i najčešće ćelavog producenta – zvanog “Bolero” – koji se nekako i dâ preživeti ali ne i zaboraviti.
Uglavnom, sve su to tipovi motki kojima naši kandidati za svetlu budućnost postaju Bubke svojih profesija, odistinski ostvarenici vremêna uloženih u sebe sâme. Mada i ja serem previše…
Elem, za sve one koji u svojoj trenutnoj poslovnoj realnosti žele nešto više od titule “malog od palube“, potrebno je reći “hop!” veoma strpljivo i polako i verovatno nekoliko desetina hiljada puta pre nego konačno i upali. Izvestan period kaljenja im, razume se, ne gine…
– ‘Ajde, dušo, spremaj se, već nas čeka kombi dole…
– Ali, Taške, zar stvarno moram da pevam kod Ere u kafani?! On je takav prostak…
– Je l’ ti ‘oćeš da pevaš u Operi ili ne, a?!
– Svim srcem!
– E, pa onda, ostavi taj brus, oblači tu ribarsku mrežu i polazi! Erin lokal je idealna odskočna daska za to…
————————————————————————————————
:Mladi i sveže diplomirani student Megatrenda sa prosekom ocena 9.9 ( smer nebitan ), na nagovor svog oca dolazi u firmu strica Bobana ne bi li ga ovaj zaposlio…:
– Zdravo, striče, eto ja doš…
– Ćao, mali, sjedi…Štaš pit’? Smiiiljka! Daj dva viskija i dvije kave ođe, odma’!
– Hvala, striče, ne treb…
– Jebeš li šta, mali? Šta ti radi onaj prdonja kući? Kako škola?
– Slabo, eno ga svađa se s majkom, a zbog tog trećeg sam zapravo i došao…
– Znači – pos’o, a? Štas beše ti ono izučav’o? Pravo? Medicinu? Ekonomiju?
– Biznis, striko. Biznis…
– Propisno, propisno…Ništa. Počinješ od slijedeće nedelje, u redu?
– Hvala, striče, neću te razočarati, časna reč! A gde će mi biti kancelarija? Je l’ treba svoj laptop da donesem ili ću imati svoj poslovni? I koji ćeš mi auto dati da vozim?
– Kancelarija? Laptop? Auto? Da tebi vrane nisu malo popile mozak, momče?! U ponedeljak u 8h da se javiš u magacin na istovar, ščuo!
– Ali, ja sam misl…
– Misliti i srati nije isto, moj bratiću. Tako sam i ja poč’o, tako ćeš, vala, i ti. Možda neđe i doguraš…
– Ali ja imam školu, znanje, visok prosek…
– …i kurac ‘mesto mozga, znam već. Da sam ja takve k’o što s’ ti puštao da mi se mešaju u pos’o odavno bi prop’o i završio naulici. ‘Ajde, bjež’ sad, još ćeš od strica dobiti batine koji si trebao dobit’ od oca, krv mu jebem onu blagu!
Preuzeto sa http://vukajlija.com