Popularna mantra naroda sa ovih prostora, po demidžu gradirana negde tamo između “nedobog” mađije i “pu, pu, pu!” heal-a, kojom se u svakodnevnoj komunikaciji istovremeno izražavaju i nada, i želja da se rendom negativan događaj/negativan period iz prošlosti nikada više ne ponovi u budućnosti. Metodologija odbrane od tamnijeh sila “istorije koja se ponavlja”, korelacije tipa postavljanja ugaonog ogledala na smrt-raskrsnici ali tako da je isto okrenuto prema nebu, jebiga.
A kako se pomenuta istorija u našem slučaju ponavlja poput godišnjeg ciklusa Pavićevih serija, fazon, kad bismo to ogledalo okrenuli prema sebi, ne bi me čudilo kada bismo u odrazu uskoro videli i jebene Osmanlije kako nam u galopu jure za petama, sa sve mrtvim Davidsom i Mijatovom prečkom koju poput koplja nosi pod pazuhom, sve mu naturalizovano jebem da mu jebem usta, ja.
– Sine, ajd’ zadrži taj lift, molim te…
– E, teta Slavka, kakoe?
– Evo, sinko, nije loše, a nije ni dobro, uglavnom – nikako.
– Ako, ako, ne ponovilo se. Viđanje.
==============================
– Brate, se sećaš ono kacmo u osnovnoj išli na ekskurziju, u Sutomore?
– Ćuti, bre, ne ponovilo se. I dan-danas kad nešto krene da zuji oko mene počnem da tripujem onaj roj stršljenova, ‘nači, uopšte ne znam kako smo mi onomad ostali živi!?
– A izgin’o Fića, brate.
– A da, izgin’o Fića.
Preuzeto sa http://vukajlija.com