Мисао која овјековјечи крај. Безуспјешан покушај. Фејл, рекли би клинци. Некад се изговори наглас. Звучи као правдање. Коме? Себи, вјероватно. Зашто имаш потребу да се правдаш себи? Мислиш да се савјест оптерећује твојим безуспјешним покушајима? Мислиш да ју је брига да ли си дао све од себе? Коме се правдаш стари? Не иде.
Пробао сам. Не иде.
Желио сам. Не иде.
Тражио сам. Не иде.
Писао сам. Не иде.
Живио сам. Не иде.
Иди.
Гдје?
Не иде ми. Не иде ми се.
Неким људима ће епитаф бити ”не иде”. Кад би слова имала душу, ”не иде” би вриштало очај. Двије ријечи које убијају снове. Пет слова која те предају јаду. Равна линија, која слиједи након покушаја. Не знам и не могу имају наде. Сазнаћеш, моћи ћеш. ”Не иде” закива последњу чивију у ковчег надања. ”Не иде” иде на крају. Неће ни кренути. Виша сила. Дао си све од себе.
Јеби га.
Не иде драга моја. Не иде.
Preuzeto sa http://vukajlija.com