Читај: не могу да ти помогнем, све и да хоћу. А нећу.
Процес отуђивања који код нас траје већ дуже време. Са ратовима, бедом и неизвесношћу земље у транзицији, између комунизма и демократије, тј друштвене и приватне својине, наш човек је схватио да му ретко ко мисли добро. Па зашто би онда он био добротвор?
Дављеник више не може да се нада сламки спаса, реалније је да ће га “спасилац“ гурнути петом и помоћи му да се што пре удави. А ни пуковнику нема ко да пише, сваки минули рад је заборављен.
Сурова свакодневница успела је да истисне оно мало људскости и утисне још дубље оно много себичлука, злобе и зависти.
– Брате, јеси уплатио 100 кинти за Тијану?
– Е, ај батали ме и ти, ‘леба ти. Видиш да не могу да скупим за ајфон 5 већ недељу дана! ♫ “Муке моје нико не знаааа…“♫
————————————————————————————————-
– Госн Пајтићу, а који је наш аутономашки став поводом Косова?
– Та, мани ме се, човече, морам Вошу отцепљивати, мало ми моје муке.
————————————————————————————————–
Свануо је нови дан. Господин Коста Јовановић је устао рано, навукао своје самурајско одело и кренуо у неизвестан лов, не би ли и данас успео да прехрани своју породицу. Резерват је сваким даном све дивљији и овај задатак неће бити нимало лак….
Preuzeto sa http://vukajlija.com