Rečenica koja je svakako obeležila avanturu zvanu ”vožnja autobusom”, makar u Beogradu (pretpostavljam da je situacija slična u svakom većem gradu u Srbiji). Ne, ne misli se ovde na situaciju kada se zadnja vrata ne otvore već upravo suprotno, kada se ne zatvore, a majstor srećan što iza sebe ostavlja još jednu od brojnih stanica daje po gasu žureći da uhvati zeleni talas, inače retku pojavu u Beogradu.
Korišćenje ove rečenice naročito je bilo izraženo tokom 90-ih, kada je malo buseva bilo na ulicama, pa je proporcionalno tome i gužva u njima bila ogromna. Ako ste bili jedan od malobrojnih srećnika koji je uspeo da uhvati busiju (da sedne) jer ste ušli na početnoj stanici, nije vas mnogo tangiralo što zadnja vrata ostaju da zjape otvorena čak i po polasku iz stanice, uz relanu mogućnost da neko u stilu akcionih junaka iz američkih filmova ispadne napolje. Istini za volju, povetarac je umeo da bude prilično jak, ali je to predstavljalo problem samo u zimskim mesecima. Leti ste dobijali klima uređaj u svom najprimitivnijem obliku.
Preokret bi se dogodio kada bus uđe u stanicu i upravo se zadnja vrata zatvore, dok se sva druga otvore. Tada nije bilo moguće izaći, a sve je pratio standardni repertoar psovki našeg bogatog jezika.
S druge strane, umela je ova rečenica da proizvede i komične situacije (primer je po istinitom dogaćaju).
Na stanici
– Au brate, evo ga konačno bus. Sad još samo treba nekako da uđemo u ovu 45-icu.
– Bane samo opušteno, snaćićemo se.
– Miki nije frka, nego sam mrtav od treninga. Sad mi još samo fali grčko-rimski stil sa penzionerima u busu, a čeka me i popodnevna smena u školi. Morala je i ona guska da nam zabiberi baš danas kontrolni.
– Samo ćuti i rokaj na zadnja.
U busu
– Vidiš da smo uspeli.
– Ma jesmo bre, jedino što me neko guzi u ovoj gužvi.
– Jebo te Bane, vidi ženu sa detetom u rukama što visi na vratima. Daj da se maknemo malo, da se skloni.
– Nemam gde čoveče, svi su zakucali k’o u sred minskog polja. Niko se ne pomera.
– Bane, ovaj kreten od vozača nije zatvorio vrata. Ispašće žena sunce ti jebem. Jedva se drži slobodnom rukom. Daj da viknemo majstoru.
– Čekaj, ja ću. Majstore (trenutak pauze dok žena upućuje pogled pun zahvalnosti mom ortaku koji je toliko pažljiv), daj zadnja. Ubi nas bre promaja.
:Trenutak neverice. Ubijaju me blam i sramota, a najradije bih se upiš’o od smeha koliko mi je nenormalan ortak:
Preuzeto sa http://vukajlija.com