Стари људи пореклом са села састављеног од највише двадесетак кућа. За већег дела живота у свом крајолику нису видели непознатог човека. Нису осетили неправду, нису доживели нешто лоше, што би их натерало да се не јављају свима, да не машу. Најчешће средином живота, као птић из гнезда у ваздух, они из својих домовина, са осмехом на руменим лицима, мигрирају у цивилизацију због репродукције, да нађу изабраницу срца свога и испуне смисао живота својих.
Тада, одједном, све је ново, све је велико, а једно је непромењено – они се сваком невино осмехују и машу. Машу аутобусима, машу људима са друге стране улице; они ходају полако, осмехују се и машу.Није им потребно узвратити махањем, довољан је поглед и њихов психолошки нагон биће задовољен.
Често вам се деси да вам неко махне, а ви збуњено узвратите и тромо наставите покушавајући да се присетите човека? То је био он, један од људи који машу; сада када знате праву истину, махните и ви њима следећи пут и уз подигнуту руку, разменићете вал позитивне енергије, која ће вам држати осмех дуго, понекад чак и до следећег сретања човека који маше.
Preuzeto sa http://vukajlija.com