То је она врста комплекса више вредности од које пате девојчице/девојке/жене које отприлике од њихове пете године живота неко стартује у намери да их држи за руке/смува/љуби/јебе/јебе у рч (обљубљује) итд. Навикла да јој се мушкарци набацују и то ти је. Препознају се по афектираном и кучкастом понашању када им приђеш и по непрестаном помињању свога дечка, вођене логиком *Зашто ми овај прилази и прича са мном ако неће да ме стартује? Дај да га одјебем одмах.*
– И тако…
– Тако… Ајде видимо се!
– Хоћеш да те отпратим до зграде?
– Па не треба…
– Сигурно? Дај да те испратим, да не идеш сама кроз парк.
– Нема везе, назваћу дечка да причам с њим док идем кроз парк.
– Чекај… Ти сад мени као стављаш до знања да имаш дечка? Као да ја не знам да имаш дечка? Шта, мислила си да ћу да те мувам? Знаш шта? Заболе ме туки и за тебе и за твог надри-дечка! Ја сам само хтео да те испратим до стана да не идеш сама. Сад ме боли туки, и да узму да те генгбенгују у парку, нећу прстом да мрднем. Ај уздравље! Лихварко!
(то је наравно оно што мислим у глави, а у ствари кажем):
– Аха, океј. Ништа онда. Видимо се сутра.
Preuzeto sa http://vukajlija.com