Поред прекуване ракије, ченгеле су други неизоставни реквизит месног скулптора који вјештим потезима добро наоштреног ножа, животињу окачену о њих раставља на дијелове.
Критика упућена овим изразом односи се на комплетан изглед: разбарушену косу, испалу поткошуљу, засукану крагну и слично. Укратко, идентичан визуелни ефекат који би се добио након ноћи проведене на овој справи, ногама окачен довољно високо изнад тла.
Алберт: Милева, шта има за ручак?!
Милева: Паприкаш се кува, али није још готов.
Алберт: Де ти то запржавај, па постави на сто. Читав дан трчим за возом због оне моје теорије релативности, цркавам од глади.
Милева: Е ја ти вала нећу запржавати паприкаш, па макар цркла. У мом крају се само дода мало брашна, а теби ако се не свиђа, ти иди код своје родице Елзе, па њој запржи.
Алберт: Добро, дај шта даш. Шта си ово пискарала?
Милева: Дошла сам до неких епохалних открића о фотоелектричном ефекту. Све сам лијепо документовала у овој плавој свесци. Само требам објавити и слава је моја.
(одлази у кухињу)
Алберт: ‘Еј, нећу ја сад јести, идем прво скокнути нешто до завода за патенте.
Милева: Чекај, нећеш такав међу свијет, видиш да изгледаш к’о да си спавао на ченгелама. Почешљај се барем, да се не спрда народ.
(ТРАС!)
(Милева бесједи сама са собом мијешајући паприкаш)
Милева: Види будале, оде гладан. Јест га лако наложити, мајко мила. Украде слатки кувар…
Preuzeto sa http://vukajlija.com