Situacija u koju dospevate kada znate istinu o nekim ljudima ili događajima, kada oni pokušavaju da vam prećute svoje nemile namere ili vas bezočno lažu, farbaju k’o seosku tarabu u proleće. Pokušavaju svoje postupke da zapakuju u oblande i posluže vas pričom, jednako ukusnom, kao i slavski opori kolači iz istih tih predradnih oblandi.
Znajući istinu o tim pionima, lovcima, a najčešće konjima koji veruju da su kraljevi, vi poput kraljice imate odgovor na svaki njihov predvidivi potez. Često se zbune u silnim rokadama koje su vršili i izgube u sopstvenim lažima, da matiranje predstavlja čistu formalnost.
– Ne reče mi, šta ti radi Marko ovih dana?
– Ma uvalio se u neku gomilu laži, k’o pile u kučine, ne znam šta mu je to trebalo.
– Pa šta je bilo, el te vara, el krije nešto?
– Ma jok, ja ga reda radi pitala gde se smucao u sredu, on počeo da pominje neke tetke iz Gornjeg Milanovca, punjene paprike, magnetnu rezonancu za babu, vatrogasce i uvenuli fikus iz ’98. Treba mi 9 duplih tekila da počnem da kapiram o čemu priča, da budemo na istoj talasnoj dužini…
– Pa ček, šta je u pitanju?
– Ma bre bio sa onima iz kraja, gledali ligu šampiona, pa išli da se opiju što im je tim ispao iz osmine finala, pa završili na Slaviji, jedući pečene kučiće u onim nazovi pljeskavicama, boje k’o moj domestos.
– I to neće da ti kaže? Takvu glupost?
– Budala bre, zna d’imamo do jaja komunikaciju, da može da radi šta ‘oće. Ali izabrao je vrdanje, ne zna da znam, sačekaću ga na koju god stranu da krene pa da vidi šta je knock-out faza.
Preuzeto sa http://vukajlija.com