-2.3 C
Belgrade
Utorak, decembar 30, 2025

SLENGOVI

Poštarka

Женска торба, по узору на ону што носи поштар.

-Тебра шта би стобом, отишо си по цигаре код оне госпоџе у сепареу пре метар дана?!

-Ма терај је у курац! Требо ми упаљач, кад она поче да вади ствари из поштарке… Извади и дилдо са акумулатором, само упаљача нигде нема!

=====================================================================

-Драга брзо, треба ми завој и газа да подвежем рану док није прекасно…

-Драги на брини! Tу ми је негде по торби!

-Нема везе, искрварићу ко човек… (ХЕЛОУ ДАРКНЕС МАЈ ОЛД ФРЕНД…)

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Fabrički dimnjak

Orijentir u našim posrnulim gradovima, pandan svetioniku na moru. Mana je svakako nedostatak izvora svetlosti na vrhu, što ga čini neupotrebljvim noću, osim ako nemate jako izoštreno čulo mirisa a da uz to obavlja i svoju primarnu ulogu.

– Izvinite, da vas pitam. Je l’ znate gde se nalazi “Radničko naselje“?

– To ti je dole kod Leminda.

– Znate ja nisam odavde…

– Ok, ok. Vidiš onaj dimnjak, cepaš pravo ka njemu, pa na raskrsnici ispred, skrećeš desno.

– Hvala druže!

——————————————–

– E gde si Bole, ne vidim te?

– Evo me u uglu kod šanka.

– Nemoj da mi bežiš odatle, stižem.

posle 30-tak minuta

– Pa gde si do sad čoveče?

– Gužva jbg, da nisi ko fabrički dimnjak, ne bih te ni naš’o.

– To su ti prednosti visine brate.

– Visine i nekupanja, he,he.

– Jebi se majmune.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Davidsove naočare

Trejdmark. Ono po čemu te prepoznaju svi ljudi na ulici, u selu, gradu ili čak državi. Jedinstvenost.

Nastalo od znate već čijih naočara.

– Brate, eno ga Miletov auto, odveze ga pauk!

– Šta ti je some, vidiš da nema čuknut zadnji branik, nije Miletov.

– Brate, taj mu je branik ko Davidsu naočare, svako ga pozna’ kad ga vidi.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Frojdizam

Начин изражавања који се базира на двосмислености изреченог. По правилу, све изговорено се може протумачити на више начина од којих најмање једно тумачење има сексуалну конотацију. Притом, двосмисленост је више у уху слушаоца него у речима наратора.

– Сине, добро опери краставце, ко зна где су све били.

– Кево, брате…

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Jebe se na "Dođi da pričamo goli"

Formula kojom opisujemo devojku laganog morala i još laganije moždane mase. Obično ima krupne teleće oči, gleda bezazleno, korak joj je malo raštimovan ali ne toliko da bi se rušila u hodu, lako se zasmeje i još lakše rasplače, ponekad ima krive štikle, gotovo uvek lokne, i apsolutno uvek razgažen gradski akcenat u govoru. Pije koka kolu. Oblači se po buticima ali ne beži ni od Kineza. Kad vozi, na semaforu gleda levo i desno, iako stoji.

– I, šta kažeš, Lana se odselila u Kanadu?

– Novi Zeland, sine, Novi Zeland. Upoznala nekog mornara, Vijetnamca, kad je bila na Lukasu, u junu. Vijetnamac u pristaništu popravljao propeler sa škune, valjda, kažu brod ostao usidren u Baru, tamo niko ne vari propelere, pa došao u Beograd. Vratio se sa propelerom i Lanom…

– Dobar ulov za kosookog.

– Šta je tu problem? Lana se, kao što znaš, uvek jebala na „Dođi da pričamo goli“…

– Kako li se to kaže na vijetnamskom, šta misliš?

– Pojma nemam, možda je Vijetnamac koristio one znake zastavicama, možda Morzeovu azbuku… Lana je poliglota kad je ta rečenica u pitanju. Uvek dođe na razgovor. Gola. I ne bira temu za razgovor…

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Prežvakano

Iskorišćeno do zadnjeg atoma, stara fora.

Toliko puta upotrebljeno da kod slušaoca izaziva gnušanje.

A: Brate onaj Messi ponovo lobov’o golmana…

B: Brate ta fora je prežvakana, i to nekoliko puta.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Prva brazda

Симбол одрастања једног мушкарца. Некада, док је земља била главни извор зараде, прва узорана бразда сматрана за тренутак кад дечак постаје мушкарац, чак и више од прве свиле која му се јавила на лицу, грудима и око препона. Данас поред већ добро познатог значења скидања мрака, прва бразда представља сваки догађај који од младе (често и инфантилне) особе ствара одраслог човека.

– О, Ђоле, па где си ти? Како је?

– Па не жалим се, Мићо. Овај мој је почео коначно нешто да ради. Био је погубљен, али нашао неки посао и кренуо да зарађује. Кад се сетим да није могао да устане пре 12, да је блејао у једну тачку, да није знао где тера, кад се сетим да ми је било мука да га гледам како се развлачи по кући, сада свако јутро устаје пре мене. Колико пута сам хтео да му намерно скинем точкиће онако у бесу, па ми после све буде жао, мислим се, не ваља ни ово време, општа је лудница. Одједном, он их је сам скинуо и наставио да вози. Доноси паре и још мене пита да ли ми треба неки динар.

– Прика мој, то је сасвим нормално. Пре или касније је морао да узоре своју прву бразду, Кад једном ралом преврнеш мало земље, после је све лакше.

– Још да почне редовно да оре и ону бразду, па да ми кућа скроз пропева.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Naš prvi Božić

Још ни Зорњача своје лице показала није, разбудио ме отац, благим ћушкањем и нежним гунђањем. Испод медвеђе коже се искобељах, још топао од сна, а он је стајао преда мном, обучен у кожух, у дебелим ваљенкама, држао је топор у снажним рукама. Први пут у брање храста! Коледо је данас! Требало је дочекати Сварожића, младо Сунце што се враћа! Скочио сам, џарнуо ватру, мали Домаћи запишташе и полетеше на све стране. И ја навукох кожух, ваљенке и ушанку, у трен ока загазисмо у целац.

Отац је дуго пртио, а ја за њим скакутао. Помолих се Морани да нас пусти до дубраве – јер заиста, дизао се хладан јутарњи ветар и вејавица – и Леснику, да нас унутра прими, заштити и опрости узимање дрвета. Обећах му жртву, меда, воска, колача, принећу пред његовим кипом, јер он је заштитник нашег рода… И заиста, док стигосмо у дубраву, ветар и вејавица престаше, облаци се проредише, и испред нас храстић је стајао, обасјан јединим зраком Сунца који се пробијао одозго па све до Матере Мокре Земље. То је био знак. Отац рече: Пази, сине! Једним ударцем! Иначе, неће на добро изаћи. Замахну тешким топором, и храстић се затресе, паде постранце, а топор се одби, и оца по нози окрзну. Приђох стабљици – висила је на још два-три влакна. Погледах оца: низ просечену ногавицу му је цурио танак траг крви. Отац се намршти и притисну руком рану.

Обузети стрепњом и молећи се Боговима, кренусмо натраг у село, носећи дрвце. Из далека, приметисмо да нешто није у реду. Резак мирис дима штипао нам је ноздрве, а у даљини као да се чуло пуцкетање ватре, запомагање жена, њиштање коња. Мало ближе, могли смо да угледамо црвене вреле петлове како скакућу по кришама наших изби.

Село је било нападнуто, кипови оборени и спаљени. Тамо где су стајали Велес, Перун, Јарило, Весна, играо је ватрени колоплет. Једино џиновски Триглав није хтео да гори. Оборен конопцима, начет секирама, тужно је гледао са земље, знали смо да га нико више неће подићи. Лесноме можемо само захвалити отац и ја што смо пре свих отишли у брање храста…

Мајка је лежала испред колибе, покушавала да устане. Пришли смо јој пуни наде, али тевтонска стрела вирила јој је из груди. Пала је оцу на руке, ја сам плакао, а она је шапутала:

Људи на гвозденим коњима… Са крстовима на грудима и штитовима… Извлачили су нас из изби… Стража је спавала… Псе су потровали још ноћас… Клали су нас као стоку… Оборили Богове, запалили… Мало нас је побегло, нису се трудили да их гоне… Пре него што су напустили село, њихов вођа, Чернобог му кости глодао, пропео је коња и на словенском што смрди на немачку проклетињу извикнуо из свег гласа:

„Пагани словенски! Срећан вам ваш Коледо! До овог датума следеће године ви ћете сазнати како се слави Божић! Послаћемо вам мисионаре. Онима који су преживели. Уколико поново дигнете своје дрвене богове, милости неће бити ни за кога. Чули сте ме. Христ вас благословио! Бар ове преживеле, остали горе у паклу… До следећег пута…“

Мајци је линула крвава пена на уста, отац је плакао као дете у колевци, стежући је у наручју. Ја сам окренуо леђа селу, одбацио дрвце, узео очев тешки топор и кренуо кроз негажени целац. До хришћанског града, да принесем жртву за Коледо, браћо и сестре. Знам једино да ће ме ускоро видети сви они које сам икада изгубио, и мајка ће ме чекати кад будем стигао, а биће тамо и наши Богови. Загрлићемо се, Богови и људи, и славићемо празник младог Сунца до краја времена.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Srećno mesto

Кутак свести резервисан за посету приликом стресних, лоших, неповољних или у било ком смислу нежељених ситуација.

Ради привременог склањања од стварности и избегавања срања које она носи као и свих штетних последица и траума, одређени посежу за срећним местом, остајући глуви, слепи и неосетни на спољне надражаје.

– На који ћете спрат, момче?

– Шести.

– У реду.

– Што сте зауставили лифт?

– Скини, сине, гаће и намести се.

– Шта причаш бре, чича, склони се да иза… е, полако, спусти тај нож, не зајебавај!

– Гаће. Моментално.

– Дајте ми пола минута. Само да одем на срећно место.

– Не журим… Спреман?

– Може цвет.

———————————————–

– Конобар, дупли вињак, љубим те. Гале, дај ми 3 ксалола.

– Шта ти је?

– Сад ми јавља Марина да је ова нашла новога.

– Све јој јебем. Срећно место?

– Нема силе, брале.

– Један, два…ево га, три. ‘Ајде живели.

– Многаја љета.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Najveći fazon

Obična činjenica.

-Ajmo u grad.

-Ne mogu, uopšte mi se ne ide, a što je najveći fazon, nemam ni para.

Preuzeto sa http://vukajlija.com