Taman si sjeo u kafanu. Mobilni, ključevi od auta i Marlboro su već na stolu, dok listajući meni naručuješ veliko Nikšićko. Naravno, sve te interesuje, pa razgledaš po objektu ne bi li uočio koga poznatog da podigneš kriglu u znak zdravice.

Kao što je opšte poznato, sklon si lijepim ženama, tako da razgledanje nije dugo trajalo. Zašto tako fina đevojka sjedi sama? Dobro, nije sama, sa drugaricom je. Sa grdnom drugaricom. Neka je, neće niđe pobjeći, ionako ispija dojč uru ipo. Što joj imaš prilaziti, svak za svoj sto, zovi konobara i reci: „Dvije kisjele vode onim damama u ćošku“. To je jedino džabe, a da nije vodurina. Ostavićeš utisak. I sirotinja si, pa ti je glavno da se jebeš bez ulaženja.

Posmatraš ga kako spušta tacnu na njihov sto i ljubaznim tonom govori: „Imate piće od gospodina“. Dako bude zadovoljna. Možda ne bude i reče konobaru da je pička najveća što te sluša. Neće joj valjda odgovoriti da je mislio pojiti volove… Možda i hoće, moraš je zaštititi. Jači si od njega. Da je jak ne bi bio konobar, nego radio u sekjuriti minimum minimuma. Ustaj i spasi je, nemaš što čekati.

– Izvinjavam se, kako se zoveš?

– Imam dečka!

– Dobro, Imamdečka, jesi možda za jedan ples?

– Hvala na ponudi, ali ipak ću preskočiti.

– Jebote svi pričaju u isto vreme.

– Stvarno bre, alo ljudi, može tiše malo.

– Ne jebu te dva posto.

– Brate ne nožemo ovako da se dogovaramo. ALO LJUDI MOŽE TIŠE MALO!

– Ništa ne pomaže.

– Ovo me podseća jednom na Kosovu kada me je nosila rečica…

– Ček malo, stani. Ućutaše svi. Ljudi, skupili smo se ovde da se dogovorimo oko humanitarne pomoći koju moramo…..

– Ma bre jeb’la te humanitarna pomoć. Daj da čujemo ovog, što ga nosila rečica. Na Kosovu.

– Sti još sa onom tvojom? Kaće se ženiš?

– To je ljubav, stari moj! Ušla mi u pore!

– ‘Oćeš reći, ušla ti u pare, Punišiću…

– Драги, морам нешто да ти признам. Преварила сам те.

– Штаааа?! Са ким?!

– Па не знам како да ти кажем, много ми је непријатно.

– Шта не знаш? Говори! Са кумом? Мојим братом?

– Ију, далеко било!

– Значи са комшијом?

– Ма није!

– Па са ким?

– Са Мајом, оном кумином другарицом.

– А?

– Па кад смо кума и ја ишле у шопинг, ишла је и Маја са нама. Она нам је причала како је ишла и девојкама, а пробала је и тројку. Ја сам желела да пробам нешто ново. Била сам код ње у стану. Она се доста трудила, има веште руке, а и језик, али мени није пријало.

– Ух, добро је, ја мислио нешто озбиљно. Јбг, шта да ти кажем? Туђа рука свраб не чеша, хехе. Дођи да те ја почешам мало… Него… И кажеш, Маја воли тројку? Па могла би да је позовеш, да јој мало проширим видике, хехе…

– Стоко!

А :чеше браду и мисли:

:Како ова плавуша има велика уста, ту би могло да стане три бурека на штапић и плус јогурт да пије:

Б: :Чеше браду и мисли:

:Вид’ плавка што је добра, може да прогута дилдо и лагано оно пола пице кад смота и плус може да залијепи коверат кад крене, хех…:

Ц: :Чеше браду и мисли:

:Како ова плава шири уста, е јебем ти, том силом би потјерала математичко клатно 6 пута да ухвати цијели круг и плус да одради једном магнетно убрзање циклотрона у хомогеној средини:

– Добар дан. Ја сам Зокијев даљи рођак, Радојица из Смедеревске Паланке. Ви сте му сигурно супруга?

– Јесам.

– Нас двојица смо као мали били јако блиски а нисмо се видели скоро 30 година. Ја сам годинама био напољу, радио на грађевини и тако … сад сам у пролазу па рек’о да се видимо и испричамо, ред је … јел’ ту Зоки?

– Зоки је отишао по цигаре.

– За колико ће да дође?

– Отишао је још 1993., оних дана када је банкротирала Дафимент банка. Не могу да проценим тачно време његовог повратка али уђите ви слободно, да упознате децу.

– Биљана је у чуду од среде. Она и деца су се вратили из Босне а кућа празна, мужа нигде нема и нико не зна где је. Недоступан је на оба телефона. Мораће поподне до полиције да пријави нестанак.

– Није се њему ништа десило. Отишао је по цигаре, вероватно у Нови Сад код оне његове другарице. Ако јој је баш хитно зна где да га потражи.

– Да, видиш, другарицу сам му заборавила. А причало се да се швалерају него Биља није хтела да поверује. Пренећу јој ове нове моменте па нека га пресретне тамо.

– Немој, пошто је у међувремену сазнао шта је радила сваки пут кад шатро оде код маме у Босну. Боље да се заврши његовим одласком по цигаре него њеним на ургентни.

– Tata, tataaaa!!!

– Šta je bilo, bem ti dete kaljavo, šta se dereš? Ne mož` čovek na miru na prilegne posle ručka!!!

– Tata, onaj mali što je doš`о kod komšija na raspust upao u našu septičku jamu!!!

– Jesi l` ga ti gurnuo?

– Nisam tata, sam upao, hteo da vidi šta ima unutra.

– E pa lepo, sad je video. Ko ga jebe, nek sudavi. Samo reci komši da će on da plati čišćenje.

– Ali tata, he is an american citizen!!!

– Pu, `bem ti sumpor, skači, šta čekaš!!!

– Da ti majka nešto kaže… Nemoj da prođeš ovako k’o ja. Celog života kuvam, čistim, perem, peglam. Gde sam bila – nigde, šta sam videla – ništa… Lepo ti završi školu, zaposli se, imaj svoj dinar i Bog da te vidi!

„ЕКВ“ моменти Јандриног јата које јадна матер ни у лудилу не би извалила:

 

*Својој старој мајци рекао сам ја, снаја ће ти бити бањалучанка.*