Čarobno mesto gde se i ljubitelji kafanskog života osećaju kao u Diznilendu. Poslednja stanica životne kozije staze ako ste negde gadno promašili skretanje. Neiskusni bi to poredili da sa dnom života, a žilaviji provod tamo nazivaju zulum i veselje.
U profil gostiju spadaju sredovečni vozači autobusa, koji su sa namerom zanoćili u velikom gradu, i njihove dame noći sa masnom kosom, tigrastim dezenom koji se preliva preko struka i jarko crvenim karminom na opušcima slims cigareta. Ostalim gostima, čije rane na duši još uvek zjape od biča lokalnih vetrova i tornada, obavezno fali neki integralni deo tela- ud, red zuba ili oko. Nađe se i pokoji boem u svečanom odelu, sa crvenom ružom na stolu i setom u očima, koji uzaludno čeka svoju nikad prežaljenu ljubav iz studentskih dana i ispija rujna vina, tugaljivo i prezrivo u isto vreme.
Muzika, ako se tako nazvati može, probija bubne opne, puza kroz srednje uho, dolazi do mozga i zagađuje nervne ćelije. Nepovratno. Pevaljka, sa nezaobilaznim šiškama ispod miške i celulitom na nadlakticama, se uvija, rek’o bi čovek svakog časa će da ispljune žabu krastaču što joj se učaurila u grlu, i čita tekst iz neke knjige ručno i brižljivo prepisanih pesama. Pesma po želji petsto dinara, ali dobiješ još dve gratis. Razdragani gosti je oslovljavaju sa "koleginice", tražeći sve pesme koje sadrže naziv reke Drine. Svi su zaboravili svoje brige, makar na jedno veče. Misliće se o tome sutra.
Novajlije i slučajni prolaznici se mogu prepoznati po mladosti, telesnoj kompaktnosti i zbunjenosti. Ovi zbunjeni se najčešće mogu videti u pozi fetusa u nekom ćošku, sa izrazom strave u očima, a oni otporniji su već za nekim stolom zauzeli pozu mislioca, pod naletom udara nekog lošeg vina.
I tako celu noć. Sa svitanjem magija nestaje, a gosti odlaze kućama snuždeni, jer su se ponovo setili ko su i kakva sve sranja treba da prežive sa novim danom.
Preuzeto sa http://vukajlija.com