Дођу тако времена, кад се човјек најео врућега љеба, нагледао ведрог неба, кад су му опанци виђели прашину свакога друма. Куд ли год баци око у висину, тај комад неба је већ видио, тај га исти мјесец у сутону пратио кући. Нема керета које на њега није залајало. Нема воде да му грло није оквасила. Понестало је пјесама које није чуо.
Покретач човјеков је жеља. Цио му вијек прође у жељењу. У угађању себи. Док жели жив је.
А човјек је ситница. Безначајна играчка у рукама грдне силе. Мисли да је битан. Понекад се уобрази, па умисли да се пита и са онима око себе. А јадан не зна да се не пита ни сам са собом. Не пита се ни са својом жељом. Зато му је у једном тренутку и понестане.
Понестане жеље. Нема више ничег да га одушеви. Нема тога што је више вриједно да му срце опет заигра. Ухвати га нека мучнина. Из стомака ка грлу га стеже. Подиђе га језа. Опет жели. Али не зна шта. Раздире га што не може никог приупитати зна ли можда он шта му треба. Зна ли доктора који би му рекао.
Приупита га жена, што се врпољи, што је ко на иглама. Зашто смире нема. Неће јој објаснити. Не зна ни он. Опет хоће, али не зна шта.
И тражи тако с времена на вријеме узрок свога јада. Можда га нађе, можда и не.
Понекад се покаје што је све жеље потрошио млад. Што не остави нешто за сиједе власи. Прође поред старе чесме, погледа је и прокуне, што је толко пио хладну воду после косидбе. Што не остави мало мерака за сјутра. Што не сачува жељу. Пусту жељу.
Preuzeto sa https://vukajlija.com