Олд скул џентлменски позив да други организам, потенцијално лепо грађена хуманоидна јединка тзв. препичка, борави скупа с тобом под том портабл зоном приватности, званом кишобран. У ствари, то је можда и најбоља функција ове справе која по својој незграпности и непрактичности улази у саму завршницу избора најапсурднијих изума.
Тек, пиша Свевишњи, а њој се жури, цупка у месту, оклевајући да се отисне кроз пљусак. Ти имаш амрел, она јок и ту се тривијална ситуација претвара у прилику, а тренутак накислог поподнева у блесак провиђења. Подићи ћеш надлактицу галантно пружајући ослонац, онда ћете се прибити не бисте ли обоје стали под куполу кинеске шклопоције. Даље ћеш се већ снаћи, није добро много планирати, боље овако, импровизуј, снифај јој шауму, блени у сисиће и огреби се макар за телефон.
То, додоле, у гујцу вас љубим!
– Хеј, нећеш ваљда по овој киши у тој танкој мајичици? Мислим, лепо би изгледало, али прехладићеш плућо. Хоћеш под мој кишобран?
– Супер, хвала ти, баш си љубазан. Даниел беше?
– Симеун. Можда бисмо могли и да…
– Само до преко пута, ено ми га дечко у Аудију, оном црном.
– Море шупичкуматерину, купи си кишобран, стипсо!!
Preuzeto sa http://vukajlija.com