Naizgled bezopasna obavezna stavka koju svaki učenik petog razreda mora da ima za kraj školske godine, ali nije baš tako.
Elem, osim što moraju da navedu vrstu i poreklo biljke kojima pripada, nastavnici očigledno nemaju predstavu da učenici zarad pozitivne ocene rizikuju i sopstveno zdravlje izbegavajući raznorazne prepreke poput stršljenova, šarki, poskoka, pa čak i vlasnika imanja koji misli da mu postavljate nagaznu minu u sred livade.
– Deco, došao je i taj dan. Anđelković! Pobogu, Anđelkoviću, pa na šta to ličiš?
– Pfeva, naftavnife, jedna fa ufnu, dvuga fa oko.
– Pa gde ih nađe?
– Dok fam bvao majfinu dufifu.
– Ju, užas! Idemo dalje. Pavlović nije tu, idemo dalj…
– Nastavnice, evo njegovog herbarijuma!
– A gde je on?
– U bolnici, upao u kljuse kod čika Todora dok je brao žalfiju. Tata mu je advokat, rekao je da će da ojadi školu za osiguranje.
Ja u školu idem i dobar sam đak
Preuzeto sa http://vukajlija.com