Једно је правити торту, а нешто сасвим друго посматрати тај процес. Чекати те две “виљушке којима не можеш да убодеш” да би са њих појео нешто мало средњег фила “Швалер” торте (онај у који иде ломљена чоколада), било је слађе него преједати се увозним Киндер чоколадама. Мало је ту било фила количински, једва за кафену кашичицу. А опет тако слатког. Лепшег него прстима. Слађег него после, са остатком торте. Враћаш виљушке са више фила на бради и око уста него у самим устима, мљацкаш и питаш јел можеш и ти мало.
Добијеш.
Тежак је на прво држање. Тресе се и галами. Али беланца под тим виљушкама тако складно осцилирају и претварају се у кремасту масу врло брзо. Ови данашњи су нејаки. У сваком упутству пише да не би требало да раде, без прекида више од 60 секунди. Кажу да је то због пластичних делова. Горење има пластичне делове такође, али то су делови са душом. Кец, двојка, тројка… Четворке се већ бојиш. Можда ће полетети, нестати, па се више никада неће правити тако лепе филове. Доста је. Мама окреће посуду да провери квалитет улупаности, исту ону посуду коју си у забавишту носио као шлем када си глумио Биберчета и спашавао Лепу од Але. Беланца не испадају, а Миксер враћају у кутију. Биће миран до следеће недеље.
И тако опет. Још један најлепши фил, још један радни дан миксера. А до тада ћеш морати да се задовољиш тортом, Желе Зекама и Крем Бананицама. Можда и чике које праве Бананице имају овакав Миксер.
– Кево, нешто размишљам, јел ти и даље правиш торте оним старим браон миксером?
– Наравно! Шта си ти мислио? Да купим нешто за телад са Теле шопа? Баба твоја ми је ово купила кад си се родио.
– Ма, нешто размишљам. Ајд ме зови кад буде нешто да се мути…
Preuzeto sa http://vukajlija.com