или „идиотски дан“. Дешава се с времена на време. Назван вероватно по неком Глигорију из непознатих разлога, можда баш због тог Глигорија.
Устајеш из кревета у понедељак ујутро, сат си снузовао десет пута и касниш. Провизорно одбијеш крмеље, уредно свим укућанима кажеш добро јутро.
– Добро јутро свима.
– Добро јутро, Глигорије.
Ти се не зовеш Глигорије.
– Који Глигорије?
– Па ти, Глигорије.
Излазиш из куће вртећи главом и идеш на посао/у школу/у пичку материну. На улици се људи окрећу за тобом. Чујеш њихов шапат: „Глигорије… Глигорије…“ Какав Глигорије који краснодар? У пуном аутобусу ти устају људи да седнеш и бојажљиво те гледају. „Глигорије!“ Деца почињу да плачу. Контролор се мршти али не сме да ти каже да изађеш, сам сконташ и изађеш. Успут наилазиш на своју девојку, која те гледа згађено врисне: „Глигорије, фуј!“ и побегне. Стижеш на посао одакле те избацују.
– Зашто?!
– Ми смо озбиљна фирма! Не треба нам неки Глигорије!
Седиш у парку као Мита Пантић. Пролазници те гледају, неки сажаљиво, неки забезекнуто. Сви кажу само једно: „Глигорије“. Прилази ти неки чикица са шаховском таблом под мишком.
– Јесте ли за партију, Глигорије? Могу ли да Вас зовем „Глишо“?
– Ама какав Глигорије, човече?
– Па ви, младићу.
– А по чему то?!
– Па пише Вам на челу да сте Глигорије.
– МА КАКАВ ГЛИГОРИЈЕ? ШТА ТО ЗНАЧИ ГЛИГОРИЈЕ?!
– Не, стварно Вам пише на челу. Говнетом.
Римовано наравоученије: Пијеш вињак, а гладан – сутрадан је Глиговдан.
Preuzeto sa http://vukajlija.com