Телефонски позив из диаспоре, упућен режији РТСове емисије "Једна песма, једна жеља" или других емисија забавног карактера. Маратон присећања на Саву и Дунав, рецитовања Јакшићеве "Отаџбине", жалопојки јер унуци не говоре српски језик, и изрицања глорификованих говора, какве ни председник Странке српског јединства не би успео да састави две недеље пред парламентарне изборе. Овим наводним изливима најдубљих осећања, Станко из Брисбејна/Рада из Ајове, дају нам до знања колико је у ствари њима живот срање, а нама до јаја. Приликом оваквих ситуација, водитељ емисије слаже насмејану фацу, док у себи жали што се није запослио на МТВ Адриа где овакве ствари не би морао да слуша, ликови којима је плаћено триста кинти да блеје на снимању тада преврћу очима, камерман баца пеглу од превелике дозе патетике, а тонац доживљава трансфер блама, због чега покушава да саботира пријем са телефонске мреже, упркос претњама из режије.
Ако је овде толико добро као што кажу, зашто су који курац одлазили?
Preuzeto sa http://vukajlija.com