Највиши степен обожавања епске фантастике. Кад ти се фантастика увуче у сваку пору, па деду зовеш Изилдуром, кад уђеш у кафану, не тражиш пиво ко нормалан свет, него власника у поверењу питаш – Крчмару, си видео Гандалфа негде, реко ми овди да га чекам. Па му намигнеш. Дакле, губиш везу између реалности и онога што то није.
И док је због патријархатских темеља на којима друштво почива за курату популацију такво понашање прихватљиво, за жене није.
– Ђес матореј, како је, шима?
– О, Чичак. Ео ниш, тамо вамо. Котебе?
– Ња. Како цура, јебе ли што?
– Е, не знам, коми верујеш…
– Како?
– Ма раскинуо сам ту везу, има две недеље.
– Споради чега?
– Споради тога што сам почео да страхујем за свој живот.
– Сереш да имала неког џована што те сад јури?
– Ма јок, него ти знаш да је она мало фанатична била за Игру престола? Курац мало, лудо бре! Упала ми неку ноћ у собу премазана медом, каже – Лижи сужњу, крв ти јебен! Ја сам твоја КАЛИСИ! Ја гледам штакојкурац, а она брале довати јатаган што ми прађед сково да јурим цверглане по Крњаку, па кад ме ошину са стране… Недо бог ником.
– Ау, матореј, па шта си урадио?
– Ништа, реко сам јој – Спакуј своје ствари све, однеси пољупце са мене ти. Мало јој тешко пало, шта да се ради…
– Сте остали бар у добрим односима?
– Каки курац односи, некој дан ми стигло писмо, кае – Мој Зоране, нека, нека, дугачак те арак чека.
Preuzeto sa http://vukajlija.com