Школски пример јаке алијенације људи. Одсуство речи, ћутање које говори много, бледи погледи испуњени непријатношћу и ишчекивање самоће. Самоће од које бежиш, коју мрзиш, али којој се увек изнова и радо враћаш.
– Наручио сам ти кафу.
– Ако си.
…Погледима шетају по локалу, зауставе се на кафи. Кад се случајно сретну, следи осмех и брзо скретање погледа у страну.
– Имаш нешто да ми кажеш?
– Немам.
– Сигурно?
– Сигурно.
…Гледање у под, плафон, у страну. Благо свиркање непознате, вероватно измишљене мелодије у себи.
– Добра им је ова кафа. Слажеш се?
– Да, добра је.
…Опет погледи упрти у кафу, лупкање прстима о сто, опет уз неку непостојећу ритмику.
– Знаш шта добро иде уз кафу? Цигарете.
– Да, цигарете.
…Гледање у цигарете на столу, опет у кафу, опет у цигарете…
– Ох, већ је три. Морам да идем.
– Зар већ?
– Имам обавезе.
– Штета. Ништа, видимо се. Ћао.
– Ћао.
Један одлази, други остаје, обојица са истом мишљу – да су побегли од непријатности. Остало је само да из неког угла изађе Џим и викне: “Кат!”
Preuzeto sa http://vukajlija.com