Mnogo zajebanija varijanta nego držanje na kratkom lancu. Jebiga, ako ti je kratak lanac, bar znaš na čemu si. Nema mnogo mrdanja i to je to. Sedi di si, pomiri se sa sudbinom i ne laj mnogo.
Međutim, držanje na dugačkom lancu daje privid slobode. A kao što znamo, svaki privid je lažan. To je najočitije u muško-ženskim odnosima. Ako tvoj partner u rukama drži lanac, ma koliko isti bio dugačak, uvek je u situaciji da ga po potrebi zategne. I kad ti, osetivši dašak slobode, zalepetaš krilima da se vineš u neslućene visine, partner samo malo cimne lanac i ti ljosneš ko Ikar u Egejsko more.
17.00, stan porodice Milinković-Savić:
– Dušane, a što ti ne izađeš nekad s društvom u kafanu, nisi odavno? Znaš da ja nemam ništa protiv…
– Pa da znaš da i nisam, još od momačke večeri. Ali, ne mari, ja ne želim da mi se ti dosađuješ, cikili-mikili moj.
– Neću se dosađivati, ne brini, gledaću Rudolfa na 24 kičen. Izađi slobodno, samo pre toga skokni do prodavnice da mi kupiš sok od aronije i pakovanje tampona, treba večeras da dobijem…
– Nema frke, draga, evo letim.
17.10, ispred Maksija:
– Alo, Rale, šta se radi?
– Ma jesi li to ti, Milinkoviću? Ili si sad Savić, a?
– Hajde ne zajebavaj, nego šta radiš večeras, mogli bi da se nađemo na starom mestu?
– Moooolim, ne čujem dobro?!
– Mani se zajebancije, nego slušaj. Imam slobodno veče, je l’ možeš da okupiš društvo?
– Nije problem, matori, nego ne mogu da verujem… Hajde večeras u 8, da i to čudo vidim…
21.30, kafana “Kod bele butine”:
“Zaaaaaaapevajteeeee, sve one pesme stareeeee, sad ona drugog voliiii…”
Zvrrrrrr! Zvrrrrrr! Zvrrrrrrrr…
– Milinkoviću, to tebi zvoni mobilni.
– Momenat… Alo, alo! A ti si, dušo!
– Dušane, alo, kakva je to grozna muzika tamo?
– Pa u kafani sam, s društvom…
– Da, da, ja sam zaboravila kakvu vi muziku slušate… Nego slušaj, Dušane, puca mi glava, poludeću…
– Žao mi je, dušo, stvarno, popij lekić.
– Nemamo nijedan brufen u stanu, ni kafetin, ni andol, ništa… Je l’ bi mogao da mi doneseš iz apoteke nešto, ne mogu da se pomerim.
– Ali, dušo, ovde su svi, kako sad da napuštam…
– Pa da, ti hoćeš da ja umrem… A ja sam tebe mogla da pustim da izađeš…
– U redu, u redu, dolazim… Ej, momci, iskrslo mi je nešto, vraćam se za sat, najviše sat i po…
Preuzeto sa http://vukajlija.com