Disnotor

—Косово Поље, 15/28. јун 1389. године—

(рано јутро, српски табор)

Лазар Хребељановић: Добро, мајку му јебем, опет ја први долазим у бој, још нема никога, а већ седам сати по средњоевропском времену. Видиш ти, мој Болеславе, с ким ја ратујем, еј!

Штитоноша Болеслав: Ма добро, доће људи, к’о да је битно, нисмо ни ми морали баш овако рано доћи.

Лазар: Ма где нисмо, ено Османлије већ раде разгибавање, јебаће нам мајку.

Болеслав: Ма могу они да раде разгибавања до прексутра, кад им налете ови наши, неће знати ди им је глава, ди им дупекања.

Лазар: Ма море стока једна, најели се свињетине и овчетине па сад спавају к’о заклани, закл’о их неки Огуз дабогда!

(долазе босански одреди с војводом Влатком Вуковићем на челу)

Лазар: Оооо ‘де си, Влатко, дабогда те буреком сасром на Ургентном ‘ранили!

Влатко: О ђе с’, Лазаре, дабогда те сирницом по стражњици мазали!

Лазар: Колико је тих твојих Босанчуга ту?

Влатко: Неђе око двије-три ‘иљаде, таман да им јебемо матер цигањску!

Лазар: Ау тебра, што си тако политички некоректан и неедукован, као прво сад се модерно каже Ром, као друго они нису ромског порекла, они су настали мешањем турске групе и индоевропске групе народа, као треће сад ће да нас туже трибуналу у Нанту због тебе!

Влатко: А човека, к’о да је мени битно, ја сам само дош’о овде да се неком најебем миле матере, ионако ми жена кења ко навијена цео дан по дворцу, још ми и пуница близу, сваки трећи дан ето бештије у госте. Него дај да видимо у којој формацији данас играју ови мамлази.

Лазар: Па ево чекам их, нису још дошли, спавају к’о топови, топови их гађали!

(долази Вук Бранковић са својим одредима)

Лазар: Ооој мрки Вуче, што си ми се умусио данас?

Вук: Ма терај ме у курац, увалили ми неку ракију јуче, више шећера но бресака, не могу да гледам на очи јутрос.

Лазар: Мрки Вуче, подигни бркове, да ти виђу токе на прсима, да пребројим зрна од пушаках, колика ти токе изломише!

Вук: Ма које пушке, које токе, шта сањаш ти? Јаооо, опет си помеш’о текстове, ‘бем те тупава, то је Горски Вијенац!

Лазар: Ма добро, морамо убацит мало стилистике овде, ипак је ово један свечарски тренутак…

Вук: Је л’ њему опет дав’о неко ону смешну медовачу, што сам је рек’о да не трошите више од двапут годишње, а?

(долази Милош Обилић са још десет коњаника)

Лазар: (Вуку) Јаооо, пајсад како ћу да га истурирам, мали се прима к’о нико! (Милошу) Ој Милоше, сада вјеро, потоња невјеро!

Милош: Ја, тако ме вјера не убила, ја невјера никад био нисам, нит’ сам био, нит’ ћу икада бити! Невјера ти седи уз кољено, испод скута пије хладно вино!

Лазар: Добро, прођи тамо до свог логора, послаћу после по тебе кад ми будеш требао.

(Милош одлази)

Вук: ААААААААААА Како се мали прима, људи моји, да ли је ово могуће!

Лазар: Турира се к’о оне Паскачове кочије на моторни погон лололо

Влатко: Ал’ најјачи је што проговорио јекавицом лоло

Вук: Ајој, брате, сузе ми теку, е!

(долази 100 људи обучени од главе до пете у челик)

Лазар: Је ли, Влатко, ово сардине изгледа проходале, а? Опет не водите рачуна о радиоктивним супстанцама око Зенице?

Влатко: Немам идеје који су ови.. Вуче, да нису ово неки твоји нетемани?

Вук: Не колико ја знам. Ало, сардине, идентификујте се дећско!

(један од људи прилази и диже руку увис)

Непознат човек: WIR SIND SOUVERAENER RITTER- UND HOSPITALORDER VOM HEILIGEN JOHANNES ZU JERUSALEM, GENANNT VON RODOS, GENANNT VON MALTA!

Вук: Шта наприча овај?

Влатко: Мислим да га нису добро подмазали, па шкрипи кад помери руку.

Лазар: Ал’ помињо неку Малту, нешто… Да није ово неки фан клуб малтезера можда?

(други непознат човек излази из гомиле и скида шлем)

Други непознат човек: Ћекајте, ћекајте, дећки, ми смо Ивановци, витешки ред што се бори за славу Језуса краља, не?

Лазар: Иване, лептенејебо, јес’ то ти?

Други непознат човек: Ја, лићно, главом и с фенси брадицом а ла монтерењ!

Лазар: Препозно сам те одма’ по тој геј брадици, само реко’ да проверим. Него, какве су ти ово сардине, то Шиме направио неки нови производ?

Иван Палижна: То су Ивановци, ми тућемо муслиманске снаге и бринемо се о нашим болесницима.

Лазар: Ви тучете муслимане?! Хаахаа, па ви бре сви заједно нисте тешки колико један њи’ов рмпалија бре!

Иван: Није све у велићини, има нешто и у техници.

Лазар: То с’ чуо од своје жене, а?

Иван: Грохотом се смијем, него дећки, отишли смо ми да се спремамо да напрашимо ове муслимане, не?

Влатко: Ееее благо нама кад нам сардине бојеве бију.

Вук: Ма пусти их, ионако ће да побегну чим се ови продеру. Него, где су ови твоји јужњаци, Лазо?

Лазар: Ма терај их у курац, већ сафтају кобас Мурату, ено га Драгаш угостио Османлије тамо код њега.

Влатко: Па лијепо ја кажем да од тијех из романскијех земаља никад неће бит’ мушкарца, си видио и сам да им мушки тамо доље носе сукње?

Лазар: Ма знам, не стај ми на муку.

(долазе браћа Мусић)

Лазар Мусић: Честити кнеже, доносимо рапорт из османлијских табора…

(Стефан Мусић лупа васпитну Лазару Мусићу)

Стефан: Ало, маћана, ‘де с’ пошо, ја овде рапортирам, примогенитура пичко девичанска!

Лазар М: Е да ти јебем семе твоје крваво, ево ти на, па ти причај!

Лазар: Ало, смирите се вас двојица, видите да имамо госте, а и није вам ово она ваша запиздина!

Стефан: Ево кнеже, писана форма, три примерка.

Лазар: Зафаљујем, ај сад беште у онај шатор у два супротна ћошка и размишљајте о овоме што сте урадили сад.

(Лазар М. и Стефан одлазе)

Лазар: Е сад, д’ извадим ово пиће и крканлук из штека, да се спремимо, па ћемо да сечемо ове пешкироглаве.

(у међувремену, османлијски табор)

Јакуб: Аљооо, Бајазит, аљооо, јебо ти матер своОоју!

Мурат: Шта се дереш ти хајване усред јутра, још ни кахву попио нисам, и који си ти уопште?

Јакуб: Ја сам твој син Јакуб.

Мурат: Аха.

Константин Драгаш: Је л’ сигурно ово Ваш син, мислим како не знате њега?

Мурат: Ма шта ја знам, вакер манге чаје, то нек им маме памту.

Константин Драгаш: (себи у браду) Чудан неки народ…

Јакуб: Аљооо Бајазит, јебем те гљува!

(Бајазит излази из шатора)

Бајазит: Шта се дереш у сабах-зору, јебоОо ти матер своју?

Јакуб: Ма нашо сам неки кабљови овде, изгљеда да нас неко шпијунира, знаш.

Бајазит: Па нек шпијунира, ионако нас има овде колко оћеш.

Јакуб: Ма да га јебем, реко да ме није снимо док сам напињо Хануму.

Бајазит: Пффф тебе да снима, хајване, тебе могу једино да снимају на они Опстанак, колко се дереш ко ћимпанза тамо, цео Топкапи узбуњујеш, пићко бангутава!

Јакуб: Ма да се јебеш ти маљо цигане, е!

(Јакуб одлази)

Бајазит: Ој Ћамил!

(Ћамил долази)

Ћамил: Да, екбер-Бајазит?

Бајазит: (показује прстом на Јакуба) Ако ми данас преживимо ово кољање, овог да ми убијете истог момента!

Ћамил: Алијорум, екбер!

—15/28. јун 1389, 10:00 по централноевропском времену—

(српски табор)

Лазар: Је ли, Болеславе, јесу ли спремни ови наши за диснотор?

Болеслав: ‘Де нису, ено Влатко добацује Омер-паши како му женска има уску ваџајну.

Лазар: Ја човека, не може да сачека ни два сата. Него ајмо ми тамо на чело војске.

(османлијски табор)

Бајазит: Ало пићке, ди ми га је хат?

Јакуб: А бре ћаве манге, откуд ја знам?

Бајазит: Абе, силази с тог хата док те нисам стуко сад!

Јакуб: Немој ти будала да будеш!

Бајазит: (стрзне Јакуба с коња) Ма силази, јебо ти матер свОоју! Ујс, ујс, напред, напред!

—15/28. јун 1389, 10:45 по централноевропском времену—

Лазар: ЈЕСМО СПРЕМНИ БРАЋО?

Српска војска: ЈЕСМО!

Лазар: НЕ ЧУЈЕМ ВААААААААААААС!

Српска војска: ЈЕСМО ПИЗДА ТИ МАТЕРИНА ГЛУВА!

Лазар: ШТА ЋЕ ДАНАС ДА БУДЕ?

Српска војска: (крећу да лупају мачевима и осталим оружјем по штитовима): ДИС-НО-ТОР, ДИС-НО-ТОР, ДИС-НО-ТОР…

Мурат: Је ли, Константине, шта вичу ови твоји ђаурини?

Константин: Диснотор, то Вам је свињокољ.

Мурат: Еее хајвана, и пред битку мисле на ждрање крмача, дабогда их триглицериди све побили!

—15/28. јун 1389, 10:59 по централноевропском времену—

Лазар: И ТРИ, И ДВА, И ЈЕДАН, И ИДЕМООООООООООООООООООООООООООООООООООО

Бајазит: Дрште гаће, Срби; ЈАЛАААААААААААХ ТУРЦИ!

Лазар: Држим ти ја џеназу ОПАААААА