Dežurni lakrdijaš

Дворска будала, краљина, царина, који лик, луд скроз, легенда. Чини језгро сваке социјалне групе. Без њега се локалне "блеје" претварају у микс атмосфера из издања "Бисера" о сектама, и новогодишње представе чији су актери деца чланова управног одбора "Делте". Џек Блек међу самоувереним зомбијима, који подигнутог носа шпартају црвеним тепихом. Лик, после чијих се реченица парастос претвара у борбу бендова, после ћутања настаје дрека, а чији фазони се у циљу боље прође међу масом, користе на разним местима, међу разним људима.

Окружење га слави к’о богаљ брзу смрт, али он од тога нема ништа, јер заправо он није човек, већ само напредна друштвена машина. Машина којој је задатак да гомилом баљезгарија, искарикираних гласова, цитата из домаћих филмова, или класичних прозивки, закрпи рупе на броду који тоне, унесе делић нечега у оне који су одувек били празни, и мисли смећара преусмери од гована ка цвећу. Онај који нема права да буде тужан, бесан, а понајмање озбиљан. Свака његова реченица која не садржи примесе хумора, означиће се валидном колико и мишљење помоћног магационера о позитивизму Огиста Конта. Није његово да одлучује, његово је да се спрда.

За девојке је обичан део свакодневног ентеријера, касетофон који пушта траку, на коју су снимљене извале из "Индексоваца". Телефон му звони, ако друштво зна да неће доћи жене, али ће бити пивске пене. Оно паметно што би имао да каже остаје неизречено, а вечерима у предграђу одзвања смех екипе, и гомила глупости које лакрдијаш меље, попут маторог сељака који се после ноћи у задрузи дерња у празан бунар.

Велико, велико хвала, нећу да будем дворска будала, тражите другог, ко вас јебе, ја сам будала само за себе.

Preuzeto sa http://vukajlija.com