Оно што студент енглеског језика и књижевности чује најмање 1789 пута у току студија, у разговору са дежурним мудросерима који су сви тако перспективни и успели у животу, па дају себи за право да те омаловажавају зато што се бавиш енглеским језиком, јер, јелте, данас га сви знају, а како и не би, кад постоје школе где се исти учи турбо-брзим темпом за 20 дана.
– Ујнин, шта си уписао?
– Енглески језик и књижевност.
– Ауууу… Па, шта ће ти то? Данас сви знају енглески! :прави фацу као да сажаљева:
– Није тачно да сви знају, то под један.
– Како није? Ево, моја Марија савршено зна енглески. Причала летос са Енглезима! Зато је узела италијански као страни језик у Угоститељској.
– Благо њој. Колико наплаћује часове?
– Е, немој да си сад безобразан. Само ти кажем да неће да ти се исплати, јер данас сви то знају.
– Људи мисле да знају и српски, па се српски опет 12 година учи у школи. А ни српски не знају, 90% популације је функционално неписмено. Кад не знаш матерњи, не можеш ни страни ништа боље да знаш. Друго, нико се није научен родио. Треба неко стручан да учи људе, неће сигурно твоја ћерка са Угоститељском да објашњава некоме субјунктив. Треће, ни ја након студија нећу да знам енглески, бићу само оспособљен да почнем да га учим како треба и тај процес ће трајати док не умрем, а камоли неки полуприучени пајван са курсом из Британице.
– Добро, ујнин, немој се љутиш… Али ипак боље да си узео Шпански.
Preuzeto sa http://vukajlija.com