Da mogu vratiti vreme…

Кукање за непроменљивом прошлошћу, очајни вапај људског бића који обележава тренутак у коме схватиш да је могло бити много дугачије да си, кад је то било могуће, био мало мањи кретен. Ситуација у којој се кисело осмехнеш, свестан да си за своје идиотске поступке крив само ти и нико више, те овога пута не дозвољаваш себи да разлоге неуспеха тражиш у нечему другом, као што си то до сад радио, почевши од првог одласка у играону кад си псовао тастатуру јер су те урокали после једва целог минута на кантеру, не желећи да се помириш са сопственим незнањем.

Тако помислиш да је ипак требало да послушаш маторце, одеш у Каменицу да учиш за пандура, имаш после средње сигуран посао и да ти цвиле јаја, а не да запињеш око одласка на Академију ликовних уметности јер лепо црташ, после чега чекаш актуелног профу да оде у пензију, како би сутрадан губио живце око двадесет и кусур идиота који нису понели блок петицу.

Тако исто схватиш да је према бившој цури требало да будеш мало другачији. Мало мање љубоморно псето и тврдоглави коњ који је био у трипу да ће по сваку цену променити њене навике које ти нису биле по вољи, уместо да зажмуриш и будеш задовољан јер је имаш. Схватиш оног тренутка кад је видиш са другим, након чега ти током пријатељског разговора каже да јој пружа оно што ти ниси.

Све би то променио да можеш вратити време, али курац, јер чаробњаци који ће те послати у прошлост помоћу препеличиног јајета не постоје.

Седиш, циркаш пиво, вадиш последњу пљугу из пакле и мислиш да ћеш убудуће о својим поступцима пар пута да размислиш пре него што направиш потез. Бар се надаш…

Preuzeto sa http://vukajlija.com