Човек? Шта значи то? Ходати на две ноге? Имати моћ говора? То може и папагај. Бити паметан? Не баш. Човек је нешто друго. Нешто што га раздваја од осталих животиња.
Снег до колена. Више не хладан, осећај се ко зна кад изгубио у мојим ногама. Ипак, оне саме иду. Без икакве везе са главом, оне раде свој посао. Глава пуна мисли. Да пукне! Оне лете без икаквог реда, сударајући се са оштрим албанским ветровима, који попут жилета режу месо претећи да оголе кости. Тишина у маси као на каквом спроводу. Сами себе пратимо до гроба, без икакве наде да ће нас нешто окренути од смрти. Чују се само фијуци ветра и снег под нашим ногама. Понекад нека псовка. Псују људи цара, краља, судбину, себе, све живо и мртво. Псују Бога, од кога такође траже помоћ, Сунце које их не греје ко зна од кад, хлеб кога немају…
Ах, хлеб… Сладак ли је кад га мајчине руке умесе… Горак ли је кад је сузама заливен, онај војнички. Обично парче испеченог брашна са водом, служи само да те држи још мало пре него ли ти метак пресуди. Еее, да је бар тог горкога. Па нек је као пелин, само да црева не завијају као изгладнели курјаци у планини. У себи псујем краља, куд нас не поведе у лето преко ових планинчуга, бар да траву пасемо као и друге овце, не да гладни идемо на клање. Ветар кида месо.
Паде мрак. Скупљен крај једног палог дебла које ми служи као јастук не могу да склопим очи. А волео бих. И да их не отворим више. Тако је лакше, велим себи. Жмурим и гледам своја стада. Расута по зеленим ливадама, док ја наслоњен на стару крушку грицкам травку. Једно немирно јагње трчкара около, долази до мене да ме оњуши. Храбо ли је, и радознало. Гледа ме крупним очима и заблеја. Мајку му, као да га чујем. Опет. И опет? Отварам очи. И опет га чујем. Полудео си, Милораде, велим себи и склапам очи опет. Ма чујем га ја, него шта! Да ли га Радован чује? Радоване, буди се. Буди се, лудаче! Еее, Радоване… Сутра ћу му крст направити. И попу ћу дати очев сат да га опоји. Ама, одакле се чује ово јагње?! Кроз шуму и мркли мрак пратим звук. Колиба. Арнаутска. Узимам пушку и приближавам се полако. А сав дрхтим, кој сам мој пошао сам. Будала. Кад ме виде Арбанаси готов сам. И нека. Кроз прозор допире слаба светлост лампе. Јагње све јаче запомаже, осећа да се гладни курјак приближио. Шкрипа врата ме пресече и брзо дигох пушку спреман да опалим. Из топле колибе изађе жена. Млада, нема више од шесн’ест. Да ли је ово дело Нечастивог? Да ли ме Бог куша? Девојка стаде и престрављеног лица гледаше ме. Као јагње свог изгладнелог вука. Чекајући да је режећи ухватим и раскомадам оштрим очњацима. Држала је нешто у рукама, стезала га уз груди као највредније благо. Јагње се драло. Гладан сам, његови ме крици терају да га закољем и поједем живог ту, одмах. Девојка, без икаквог звука, слеђена, крупним очима ме је гледала. Ах, како боли тај поглед, више од промрзлих ногу и швапског олова. Дете заплака. Скренуло је поглед младе Албанке са мог лица и она му шапну нешто, љуљавши га ту сама, незаштићена. Јебеш ово, Милораде. Враћај назад. Јагње утихну.
Умро сам сутрадан. Нађоше ме како седим на оном деблу поред Радована гледајући према колиби. И поп ме опоји док нас затрпаваше снегом. Ко би рек’о, покварена матора јајара је за џабе то урадила.
Човек? Да ли животиња, курјак ил’ ја’ње? Да ли нешто… Ако сам не видиш, не умем ти ја то објаснити, синовац.
Дефиниција је написана за такмичење Пачија школа.
Preuzeto sa http://vukajlija.com